Izvor: B92, 04.Okt.2016, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj leta
Uporno ću obilaziti naša tajna mesta, pod prstima ću osećati njihove meke kose koje grlim po poslednji put pred ulazak u žuti taksi. Jer mesta su ljudi, a ljudi su mesta.
Piše: Maja Piščević
Izvor: Nedeljnik.rs
U nedelju su otišle Hana i Joja. Kao i toliko puta do sada, stajala sam na ulici ispred zgrade pogledom prateći žuti taksi koji je bio sve manji i manji. Kad gledaš žuti taksi, ne smeš da trepćeš, tu lekciju sam >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << vrlo rano naučila. Prvo, jer nema boljeg načina da prevariš suze (mada mi ovog puta nije upalilo). Drugo, da bi odlazak što duže trajao. Ima i treći razlog, ali o njemu neki drugi put.
Ovi njujorški ispraćaji uvek me podsete na neke davne rastanke, toliko daleke da ne znam ni da li su mi se u ovom životu dogodili i da li su uopšte moji. Recimo, jedan zalazak sunca u zagrljaju nekog plavušana u Mimicama pored Splita kome više ne vidim lice. U sumrak sedimo u tišini, šćućureni na šljunku gradske plaže, piljeći u pučinu ka Hvaru. Sa strepnjom u stomaku pokušavam da zaustavim vreme, da odložim trenutak kad će i onaj poslednji delić crvene lopte potonuti u more i time označiti kraj neponovljivog leta. Iako mu ne pamtim ime, još pod prstima mogu da osetim pesak u njegovoj kosi punoj soli, lagani bol u peti u kojoj je zaostala iglica ježa (vredna kao trofej) i duge razgovore ni o čemu na molu sa flašicom izvetrele "kokte" u ruci.
Ne znam šta me podseti na te slike kad je sada sve drugačije. Nema više ni tog sveta, ni te zemlje, ni iglica u peti, a ni te Maje. Možda je spona onaj trenutak kad sunce potone u more, kad magija nestane, a ti opčinjeno buljiš u tu nepostojeću tačku gde si ga poslednji put video. Tako i danas, stojim na prljavom asfaltu na 33. ulici nepomično zagledana u žuti taksi koji je već zašao iza ćoška.
Ili je možda veza u tome što je i ovoga puta letu došao kraj. Dogodilo se to samo par večeri pre njihovog odlaska. Hana i ja smo pred ponoć izletele napolje da kupimo zaboravljeno mleko za "nes" sledećeg jutra. Na Petoj aveniji još je vrvelo od ljudi, muzika je treštala iz otvorenih bašta i kabrioleta, vazduh je bio lepljiv i vruć. Vratile smo se kući i samo nekoliko minuta kasnije primetila sam tragove kiše na staklu. Otvorila sam prozor i trgla se kad me je ošinuo ledeni vetar. Te noći prvi put nismo uključile klimu, a sledećeg jutra već je bila jesen.
Svaki od mojih njujorških rastanaka je drugačiji, težak na neki jedinstven način. Ali uvek kad neko od mojih ode, za sobom mi ostavi po dva-tri mesta koja će me do kraja ove odiseje podsećati na njih. Tako Washington Square Park za mene više nije samo mala zelena oaza u Greenwich Villageu gde se završava Peta avenija. To je sada posebno mesto u kome su Hana i Joja provodile sate i sate, brčkajući noge u fontani, ćaskajući sa prolaznicima i nepoznatim artistima, upijajući njihove životne priče koje su mi uz večeru bez daha saopštavale, bojeći ih čudesnim detaljima.
I tako, jedna po jedna, nastaju moje uspomene. Zamišljam Menhetn kao fotografiju iz ptičje perspektive na kojoj obeležavam mesta koja već danas za mene imaju poseban smisao. Pažljivo izvlačim sećanja iz svog još svežeg njujorškog mentalnog foldera i dopisujem jedno za drugim da ih sačuvam od zaborava.
Figura Balta u Central parku, prijatno hladna senka ispod Bruklinskog mosta, mala galerija duboko u Sohou, zalazak sunca na Hadsonu pored pristaništa na koje Titanik nije stigao. Liza, Leta, Hana i Joja su ova mesta učinila jedinstvenim - mojim. I tako Njujork neprimetno postaje moj privremeni dom, a one tačke, kad spojiš, dobiješ liniju srca.
I koliko god da ume da bude teško, već slutim da ću se do kraja života vraćati ovde. Možda u mislima samo, uporno ću obilaziti naša tajna mesta, pod prstima ću osećati njihove meke kose koje grlim po poslednji put pred ulazak u žuti taksi. Jer mesta su ljudi, a ljudi su mesta.
Foto: Andrew Dallos / Flickr.com
