Izvor: B92, 18.Nov.2010, 17:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kome još treba seks?
U današnjem svetu koji počiva na čulnim doživljajima, seks je nešto što se „podrazumeva" u životu svih pripadnika ljudske vrste. Kao san ili hrana. Svi znamo da bez ove dve komponente nema života. Seks bismo mogli staviti u istu kategoriju i ... – i prevariti se.
Piše: Nataša Barolin Belić, seksualni terapeut i savetnik za veze
Seks kao alat za nastavak vrste više nema monopol. Nauka je i na tom polju ušla u igru, te tako >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dobra stara aktivnost više nije nužna za nastavak vrste. Dobro, to možemo shvatiti. No, poverovati da u svetu postoje ljudi (ne tako mali broj) koji nemaju potrebu za seksualnom kontaktom nije lako.
Naime, istraživanja pokazuju da jedna od stotinu osoba nema potrebe za seksualnim kontaktom. O čemu se ovde radi? Možemo li govoriti o aseksualnim osobama ili (samo)obmanjivanju?
Neki moji poznanici tvrde kako ljudi koji navodno nemaju potrebe za seksualnim kontaktom jednostavno kriju svoju pravu seksualnu orijentaciju. Drugim rečima, oni misle da je, nekome ko je homoseksualne orijentacije lakše u nekom konzervativnom okruženju da se deklariše kao aseksualna osoba, nego kao homoseksualna. No, istraživanja se nisu sprovodila u ruralnim delovima, već u urbanim i ne u Hrvatskoj nego u zapadnom svetu. Znači, taj argument nije održiv.
Možemo li onda govoriti da zaista postoji aseksualna orijentacija?
Međuseksolozima i seksualnim terapeutima su prisutne dve strujekoje na različite načine razumevaju i tumače aseksualnost. Po jednoj je to (najverovatnije) posledica traumatskih iskustava (seksualno zlostavljanje, neugodna seksualna iskustva ili izlaganje neprimerenim seksualnim sadržajima) I kao reakcija na trauma kod osobe se formira odbrambeni mehanizam nezainteresovanosti za seks i seksualne aktivnosti.
Po drugoj aseksualnost određenih osoba je prisutna od rođenja. Takve osobe se ceo život osećaju aseksualno. Možda su, pod pritiskom društva i različitih stavova, pokušavali otkriti šta nije u redu s njima, verovatno su bili kod različitih lekara i psihoterapeuta tražeći odgovor. No, nisu našli nikakvu traumu koja bi bila uzrok njihove seksualne nezainteresovanosti.
Ta struja smatra da je aseksualnost jedna od mogućih seksualnih orijentacija I da bi je trebalo uvrstiti uz hetero, homo i biseksualnost.
Dok se ne sprovedu nova istraživanja ovo područje će ostati bez konačnih odgovora.
Više o iskustvima ljudi koji se smatraju aseksualnim osobama u narednom tekstu.
Telesno iskustvo je stvar koja se ne može preneti usmeno. Ista stvar je i s pokušajem pisanog prenošenja telesnog iskustva. Doduše, možemo reći ili napisati kako smo i na koji način nešto iskusili ili nismo, no to ipak ostaje samo na ravni prenošenja doživljaja tj. prepričavanja.
Razlog ovakvom početku leži u činjenici da želim pripremiti teren za izjavu jedne aseksualne osobe koja će biti teško shvatljiva onom delu sveta koji reaguje na vlastiti seksualni nagon.
Možete li zamisliti da ste do te mere nedotaknuti seksualnim porivom da ne osećate nikakvu razliku između fizičkog i emocionalnog kontakta s bilo kojom osobom istog ili suprotnog spola?
U ispovesti aseksualne osobe u jednim dnevnim novinama (a takvih ispovesti ima puno na AVEN-u, mreži aseksualnih osoba koja postoji od 2001. godine od kada je i na Internetu: www.aseksuality.org) ) možemo nazreti upravo takvo stanje.
Seksualna orijentacija podrazumeva i seksualne i romantične osećaje, dok ih aseksualne osobe nemaju..
Ovde se vraćamo na prvu rečenicu u ovom tekstu. Na koji način neko može preneti vlastiti osećaj ne-potrebe za telesnim dodirom? Kako izostanak nečega možemo nazvati „osećajem"? Osećaj je aktivno stanje prema nekome ili nečemu. Doduše, možemo govoriti o izostanku osećaja i nagona koje ima većina ljudi a koji su medijski maksimalno isforsirani. Upravo govoreći na taj način aseksualnost postaje nešto „nenormalno" i opet nam se vraća problem kako razumeti aseksualne osobe, kako ih ne doživljavati „nenormalnima". Još važnije je kako sama mlada osoba koja se oseća aseksualno, s mirom može prihvatiti sebe i svoje „ne postojanje ikakve seksualne želje".
„Ja sam oduvek bila aseksualna i padam s Marsa svaki put kada čujem da neko uopšte želi raditi te stvari." – kaže jedna aseksualna mlada žena koja ja svoju aseksualnos prigrlila i ne oseća da joj nešto nedostaje zbog toga što nema seksualni život.
Ostali aspekti njenog života su ispunjeni i kreativni i kaže za sebe da ima puno ljubavi u životu (porodica, prijatelji) i da se ne oseća usamljeno niti „nenormalno".
Do nedavno, u svojem Savetovalištu nisam imala niti jednu osobu koja se požalila na svoju aseksualnost. Aseksualne osobe su zadovoljne svojim ne-seksualnim delom života i zbog toga se ne javljaju na terapiju. Imala sam ih i imam dosta klijenata/ica sa smanjenom seksualnom željom ili čak averzijom prema seksu koji žele da reše svoj problem i nauče da uživati u seksu. Sada imam u terapiji jednu mladu osobu koja pokušava shvatiti da li je aseksualna ili se radi o nekoj drugoj seksualnoj smetnji. Ta osoba oseća nemir, sram i veliku želju da otkrije svoju seksualnost, da svoju trenutnu aseksualnost zameni željom i uživanjem u seksualnim odnosima.
Takav stav možemo lakše razumeti, zar ne? To nam govori o nama samima i kako nam je teško da razumemo drugačije seksualne orijentacije od naše vlastite.
