Izvor: Blic, 16.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko imamo života
Koliko imamo života
Po svim kriterijumima, bio je to neobičan susret. I veoma emotivan. Dženi Kokel nije videla sina mnogo godina i kada se s njim najzad srela, imali su o mnogo čemu da pričaju. S nostalgijom su se prisećali zajedničkog života dok su bili jedna porodica u Irskoj, dvadesetih godina prošlog veka. To ne bi bilo nimalo čudno da Dženi nije rođena 1953. i da njen davno izgubljeni sin, sa kojim je podelila uspomene, nema 70 godina. Dženi i njen 'sin' su razgovarali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o događajima koji su se desili 30 godina pre njenog rođenja!
Taj susret je bio vrhunac dugogodišnjeg istraživanja Dženi Kokel, koja je nastojala da otkrije značenje neobičnih snova koji su je proganjali od ranog detinjstva. Od kad zna za sebe, imala je snažan osećaj da se nalazi u bliskoj vezi sa ženom po imenu Meri, koja je s brojnom porodicom živela u Irskoj pre nego što je tragično umrla početkom tridesetih. Vremenom, Dženi je počela da veruje u neverovatno: da je ona bila Meri u prethodnom životu. I tako je počelo mukotrpno traganje za delićima njenog 'prošlog života'. Na osnovu bledog sećanja i mape Irske, našla se u gradiću Malahajdu, severno od Dablina. Pod hipnozom je rekla da je Meri živela u ulici koja počinje na 'S', u kući iznajmljenoj od čoveka s nadimkom Mek. Ubrzo je otkrila da je dvadesetih godina u Malahajdu živela izvesna Meri Saton, koja je imala mnogo dece i živela u kući čiji je vlasnik bio gospodin Mekmahon, na Sords roudu. I što je bilo najfrapantnije, Meri je zaista iznenada preminula 1932, a sva njena deca su data na usvajanje. Uz pomoć oglasa u lokalnom listu, Dženi je počela da traži 'svoju' decu i tako je došlo do telefonskog razgovora, a zatim i bizarnog sureta sa Sonijem, najstarijim sinom.
Ovu potresnu priču Dženi Kokel je ispričala u autobiografiji 'Jučerašnja deca' (1993). Ona se danas smatra jednom od najubedljivijih potvrda fenomena čije objašnjenje izmiče nauci -fenomena reinkarnacije.
Kao sastavni deo duhovnog života 500 miliona hinduista i 200 miliona budista, kao i sika, džainista i druza, reinkarnacija podrazumeva da čovek živi više života u različitim telima, u različitim mestima i vremenima. Od dalaj-lame, preko američkog generala Džordža Patona i glumice Širli Meklejn, pa do automobilskog industrijalca Henrija Forda, mnoge poznate ličnosti su verovale da su već ranije živele. Međutim, sama ta ideja predstavlja izazov za praktično svaku naučnu granu, od biohemije do fizike. Jer, kako misli, sećanja i emocije jedne osobe mogu da prežive smrt i budu prenete kroz vreme i prostor u neku drugu osobu? Za skeptike, odgovor je jednostavan: nikako! Slučajevi slični Dženinom predstavljaju najobičniju samoobmanu, a 'dokazi' tih osoba su kombinacija nagađanja i naknadne racionalizacije. Na primer, možete da izaberete bilo koji grad u Irskoj i veliki su izgledi da je u njemu nekada živela neka Meri sa mnogo dece.
Reinkarnaciju ipak ne odbacuju svi naučnici, iako većina traži čvrste dokaze pre nego što se upusti u objašnjavanje te pojave. Jedan od njih je i profesor Ijan Stivenson sa Univerziteta Virdžinije, čovek koji proteklih 40 godina prikuplja takve dokaze. On je uspeo da pronađe i analizira 500 slučajeva navodne reinkarnacije. Široka lepeza njegovih izveštaja je fascinantna: Inuit koji tvrdi da je deda-ujak svoje majke; Turčin koji veruje da je reinkarnirani gangster; i mnogi drugi. U svakom od tih slučajeva profesor Stivenson je iscrpno dokumentovao tvrdnje tih ljudi. Ono što njegov rad čini neobičnim jeste način na koji odgovora na izjave skeptika da su njegovi 'slučajevi' stekli znanje o svojim prethodnim životima iz knjiga, dokumenata i od onih koji su poznavali mrtve.
Većina naučnika - i protivnika i pristalica - priznaje da su ljudi koji govore o prošlom životu po pravilu pošteni, normalni ljudi. Ako pretpostavimo da nisu reinkarnirani, zašto iznose takve tvrdnje? Psiholozi smatraju da sama okolnost da su odrasli u kulturi koja veruje u reinkarnaciju vrši pritisak na decu i tera ih da 'iskonstruišu' iskustva iz prethodnog života na osnovu slučajnosti i slučajnih događaja (u šta spadaju i belezi). Bitne su i karakterne osobine. Tako je, recimo, reinkarnacija značajan element duhovnog života u zajednici druza u Libanu. Profesor Erlendur Haraldson sa Univerziteta u Rejkjaviku, koji je objavio studiju o deci odrasloj u toj zajednici, otkrio je da su mališani koji tvrde da su reinkarnirani agresivniji, plašljiviji i anksiozniji od svojih 'normalnih' vršnjaka i da su željni pažnje roditelja. Po njegovim rečima, takva deca ispoljavaju mnoge klasične simptome posttraumatskog stresa, što znači da su doživela neko ružno iskustvo u životu. CDC/JS
