Izvor: B92, 15.Avg.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Katrin Lauder: Daleko od stereotipa
Ona je neuobičajena supruga visokog diplomate koja u dvorištu kanadske rezidencije ima 22 psa i 15 mačaka, a najbliskija životna prijateljstva sklopila je u Srbiji
Tekst: Radmila Jovović
Foto: Đorđe Kojadinivić
Izvor: "Lisa"
Ekscentrična, neobična i veoma dobra osoba... tako su nam, pre nego što smo je sreli, opisali Katrin Lauder, suprugu kanadskog ambasadora u Srbiji. U februaru ove godine, u rezidenciji na Dedinju imala je 15 pasa. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Neke je s ulice pokupila sama, neke su joj doneli ljudi koji su ih našli, a nisu mogli da ih zadrže. Pošto se u avgustu ona i njen suprug vraćaju kući, na nekoliko mesta na kapijama rezidencije istakla je table s natpisima: „Ne primamo više pse."... Sada ima 22 psa, četiri šteneta i 15 mačaka.
Uz pomoć „Animal rescue centra" čiji je aktivni član, do sada je uspela da udomi pedesetak životnja, neke ovde, neke u Kanadi, Austriji, Engleskoj... Sve troškove: lečenja, vakcinisanja, avionskih karata plaća sama. Samo jedan od njenih pasa ima privilegiju da bude u prednjem delu vrta, uređenom po najstrožim pravilima hortikulture: on je jedan od prvih koje je dobila, izbačen je iz kola, paralizovan i bez jedne noge. Uspela je da mu popravi zdravlje, i dogovorila se da može tu ostati i kada u rezidenciju dođe sledeći ambasador. Ostali psi su u zadnjem, betonskom dvorištu u stalnoj interakciji. Spavaju u garaži, a o njima osim Katrin brine i Goran koji ima ogromno iskustvo u tom poslu.
Nije osoba „na note"
Katrin Lauder je neobična osoba i neuobičajena supruga visokog diplomate. Žene ambasadora zamišljamo kao odmerene, protokolarnog ponašanja, odevene u Šanel kostime, brižljivo našminkane u svakoj prilici. Katrin je veoma spontana, srdačna, odevena u jednostavnu sportsku garderobu. Ne šminka se, brije glavu i puši - što je neobično za ljude sa Zapada. A kad ide u goste nosi svoje piće - koka kolu lajt. Za dugogodišnjeg kanadskog diplomatu Roberta Mek Dugala udala se kada joj je bilo 44, a zajedno su 15 godina. U Beograd su iz Otave došli pre dve i po godine. Nemaju dece. „Moj brat ima troje i svakog Božića našoj majci šalje njihove fotografije. Onda sam joj jednog Božića ja poslala fotografiju svoje mačke. Svako šalje ono što ima", kaže Katrin Lauder.
- Od detinjstva se srećem s tim da me ljudi doživljavaju kao ekscentričnu, neobičnu osobu. Ako sa vama razgovaram, radim jedino to, stoprocentno. Moj muž i ja smo zato dobra sinteza, jer on malo čita, malo sluša, malo radi nešto treće... a ja sam veoma analitična. Možda ljude pomalo plaši to što sam usredsređena na sve što radim, jer su navikli na lepršavije odnose. Dosta kasno sam postala žena diplomate, a sa 44 godine i nisam mogla sebe radikalno da promenim, da postanem osoba „na note", pa je i to jedan od razloga zbog kojih se ne ponašam onako kako se to možda očekuje. Imala sam svoju karijeru i orijentaciju i nastojala sam da se uklopim u poslove supruge ambasadora, ali na svoj način.
Kako vaš suprug gleda na vaše neformalno ponašanje?
On me voli i ja volim njega, a to je najvažnije na svetu. Upoznali smo se na fakultetu, godinama bili najbolji prijatelji, a kada su naši privatni životi doživeli fijasko, shvatili smo da smo jedno za drugo i žalili što se nismo venčali onda kada smo se sreli. Trudim se da u svom neformalnom ponašanju nikada ne pređem granicu kojom bih ugrozila karijeru svoga muža. Uostalom, ko kaže da supruge ambasadora moraju da izgledaju i ponašaju se po stereotipima koje zamišljamo. Rekla sam vam da potičem iz radničke porodice, iz dela grada sa stotinama istih malih kuća, a ona u kojoj sam odrasla čak nije bila u našem vlasništvu – bili smo podstanari do moje 16. godine. Ambasador predstavlja svoju zemlju, a ja predstavljam radničku klasu Kanade.
Kako ipak podnosite protokolarne trenutke, koje po prirodi stvari ne možete da izbegnete?
Moj batler Vlada mi kaže šta u oficijelnim prilikama tačno treba da radim, i ja uradim ono što mi kaže: šta treba da obučem, kako da se ponašam, kako cveće treba da bude aranžirano, gde treba da stoji... Svesna sam da pravila moram da se držim, ali i činjenice da je taj način ophođenja neka vrsta predstave, da igramo uloge. Moj muž je u ulozi ambasadora, ja u ulozi njegove žene, obučemo kostime, stavimo šminku i odigramo to što treba. Međutim, znam i koliki je značaj diplomatije koja između ostalog služi da bi se uklonili nesporazumi i izbegli sukobi među državama.
Dizajner, istoričar, producent
Radili ste nešto sasvim drugo od onoga što ste studirali...
Veći deo svog života bila sam veoma siromašna. Oduvek me zanimala umetnost, pa sam pre fakulteta završila srednju dizajnersku školu, ali nisam nastavila da studiram umetnost, odabrala sam ono što donosi hleb - evropsku istoriju. Zato sam, kada je moj muž dobio nameštenje u vašoj prestonici tačno znala gde su Beograd i Srbija. Planirala sam da budem univerzitetski profesor, a onda sam shvatila da svoj život ne mogu da zamislim tako statičnim, među zidovima, pa čak ni univerzitetskim i odbacila takvu karijeru. Nedelju dana nakon te odluke počela sam da radim kao producent kulturnih događaja, kasnije i veoma značajnih. Uz to, bavila sam se i veb dizajnom. Kompjuter je za mene bio veličanstveno otkriće, obožavam fotošop.
Kako ste zamišljali, a kako doživeli Srbiju?
Nisam je zamišljala. Moj muž i ja potpuno različito pristupamo novom. On čita sve do čega može da dođe u nameri da se obavesti, a ja se samo prepustim novom iskustvu. Prvih šest meseci sam samo gledala. Najpre prozore i vrata na kućama. Videla sam grad koji ima balans. Zgrade su zapuštene, toga ste svesni, ali je vidljivo i da su ga svi ti različiti graditelji koji su ga gradili - nekako uravnotežili. Dopadaju mi se uličice na koje natrčavate dok hodate centrom grada. To je toliko različito od onoga kako se živi na severnoameričkom kontinentu gde je centrar grada rezervisan za biznis. U svojoj zemlji imam brojne poznanike, ali sa većinom nisam bliska. Moja najbliskija prijateljstva u životu sklopljena su s ljudima iz Srbije.
Imate li više prijatelja među psima ili ljudima?
Te dve vrste odnosa ne mogu se porediti zato što psi moraju da imaju vođu, srećniji su i spokojniji ako ga imaju i potpuno dezorijentisani ako lider ne postoji. Naravno da u psu ne možete imati prijatelja u onom smislu u kome su to ljudi jedni drugima.
Šta to životinje imaju, a ljudi nemaju kada ste toliko upućeni na njih?
Svi su oni pre svega živa bića. Mnogo se angažujem u humanitarnom radu. Međunarodni klub žena koji čine uglavnom žene diplomata, a kome i ja pripadam, svake godine uspeva da sakupi sto hiljada evra koje se dodeljuju ljudima i institucijama u Srbiji, ali je malo onih koji se agažuju da bi životinjama olakšali život. Kada su mi skrenuli pažnju da su životinje ovde ugrožene, nisam želela da ostanem ravnodušna. Nije u mojoj prirodi da se, kad tako nešto čujem zavalim u fotelju i kažem: „Baš je to strašno." Povezala sam se sa organizacijama koje se bave zaštitom životinja, a dok nisam došla u Srbiju nikada u životu nisam imala psa.
U nadi da će biti usvojeni
Budući da kroz nekoliko meseci gospođa Lauder i njen suprug napuštaju Srbiju, na njenu molbu objavljujemo telefon, sajt i žiro račun Društva za spasavanje životinja, u nadi da će bar neke od životinja iz njenog malog azila dobiti nove domaćine.
Animal Rescue center
Nela 063/77-85-123
http://www.arc.org.yu
Žiro račun: 160-272673-58
