Izvor: B92, 01.Apr.2014, 11:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kao da ih nema - život bez dozvole boravka

Prema nekim procenama u Nemačkoj živi oko 400.000 osoba bez dozvole boravka. Oni život provode u strahu, lišeni su svih prava kao i medicinske zaštite i pomoći. Njima država pomaže samo kod najtežih bolesti.

Uvek kada se vozila u vozu, Maria (pravo ime poznato redakciji Dojče Velea) uvek je sa sobom imala važeću voznu kartu. Na „crno“ se još nikada nije vozila nijednim prevoznim sredstvom, isto kao što još nikada ulicu nije prešla dok je semafor pokazivao crvenu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << boju – čak ni ako nigde na vidiku nije bilo automobila. Svoj posao čistačice uvek je obavljala vrlo temeljno i savesno. Na kolenima prala je podove, dnevne sobe, kupatila, ponekad i 12 sati dnevno. Maria nikada nije bila bolesna i uvek je na posao dolazila točno – iako je od svoje plate jedva mogla da živi.

Pa ipak, stvari su funkcionisale i tekle svojim tokom 15 godina, sve do leta 2009. godine. Tog dana bila je u žurbi i zbog toga je promenila svoj uobičajeni put koji ju je doduše uvek koštao vremena ali je barem bio sigurniji. Tog dana je međutim pošla prečicom koja ju je vodila kroz stanicu. I tamo se dogodilo ono čega se uvek bojala – upala je u policijsku kontrolu. Zaustavili su je tražeći od nje dokumente. Nije im ih mogla pokazati jednostavno zato što ih nikada nije ni posedovala.

Posle 15 godina moraju da napuste Nemačku

Budući da se to dogodilo kratko pred završetak školske godine, vlasti su njenoj kćerki dozvolile ostanak još nekoliko nedelja kako bi ipak mogla da završi šesti razred. Da nije bilo nje, Maria bi još istog dana završila u zatvoru.

Njena je kćerka rođena u Nemačkoj. Od njenog oca, koji u Nemačkoj takođe boravi bez dozvole boravka, Maria se razišla već odavno. Marijinu domovinu Ekvador kćerka još nikada nije posetila. Čak ni španski ne govori baš dobro. Njen materinjski jezik oduvek je bio nemački. Pre nego što su morale da napuste Nemačku, njih su se dve oprostile od Zigrid Beker-Virt. „To je bilo užasno“, kaže 61-godišnja žena dok priča ovu priču. Ona je Mariu i njenu kćerku dobro poznavala, i često im je pomagala kad su bile bolesne.

Zigrid Beker-Virt radi za udruženje "MediNetzBonn". Zajedno s Ulrihom Kortmanom i desetak drugih suradnika, posreduje između izbeglica i drugih stranaca bez dozvole boravka i lekara. U slučaju bolesti, lekari ovde pomažu svima i što je najvažnije – sasvim besplatno. MediNetzBonn osnovan je 2007. godine. Osnivači su mislili kako ovo udruženje uskoro više neće biti potrebno, ali stvari se od tada nisu uopšte promenile. U međuvremenu je samo porastao broj lekara na oko 80 i to svih profila i smerova. Udruženje je nezavisno, finansira se isključivo preko donacija. O tačnim brojkama ovje niko ne želi da govori.

„Mogu samo reći da smo 2013. godine za medicinske preglede i sve zahvate potrošili oko 43.000 evra“, kaže Beker-Virt, inače učiteljica u penziji.

Nepoverenje je veliko jer imati poverenja može biti fatalno

„Osobe bez papira“ mogu svakog ponedeljka između 17.30 i 19 sati da dođu na savetovanje u jednu spolja neuglednu zgradu u centru Bona. Njih oko 4.000 živi u ovom gradu i okolini. Neki Zigrid Beker-Virt prilikom ulaska u njenu malu prostoriju pozdravljaju vrlo srdačno i glasno, drugi pak ulaze puni straha, oborenih pogleda. U proseku ponedeljkom ovde dođe oko 15 izbeglica. Neki dolaze zbog gripa, angine, želudačnih tegoba, ali ima i onih s ozbiljnim bolestima kao što su razne vrste tumora i karcinoma. Zbog straha od gubitka radnog mesta u slučaju bolesti, mnogi ignorišu simptome dugo vremena i pomoć počinju da traže kada je već kasno pa čak i prekasno.

Što se nacionalnosti tiče, ovde dolaze ljudi iz celog svijeta –iz Sirije, s Filipina, iz Perua i s Kosova. O sebi ne želi da govori niko. Preveliki je strah da bi ih samo jedan jedini detalj mogao otkriti čime bi ugrozili sebe i svoje porodice.

U senci života izbijaju razne bolesti

„Jedna žena je došla s rakom dojke u trenutku kada se on već mogao videti i golim okom. Možete zamisliti u kom je stadijumu karcinom tada već bio. Jedna druga pacijentkinja je došla sa tuberkulozom. To je vrlo zarazna bolest. Za njeno suzbijanje bi i država trebalo da bude zainteresovana", kaže Beker-Virt.

A kada se govori o državi, ona i želi da pomogne ali po njeim pravilima i to putem zakona o pravu na dobijanje azila. U njemu stoji kako u Nemačkoj i osobe koje ovde žive bez dozvole boravka imaju pravo na određene usluge i pomoć. Kada se govori o medicinskoj pomoći, na nju pravo imaju npr. samo osobe obolele od teških bolesti. Druga je mogućnost da se same prijave i u Uredu za strance dobiju ograničenu dozvolu boravka za izbeglice koja međutim vredi samo toliko dugo koliko traje određena terapija.

Budući da MediNetzBonn skupe terapije kao što je hemoterapija ne može da finansira, Zigrid Beker-Virt svojim štićenicima mora da „organizuje“ jednu ovakvu dozvolu boravka iako to ne čini rado. Ona navodi da mnogi zbog stalnog straha u kojem žive i nesigurnosti jer ne znaju kako će preživeti sledeći mesec, oboljevaju od psihosomatskih bolesti ili pak posttraumatskog sindroma.

Što se tiče Marie i njene kćeri, Zigrid Beker-Firt kaže da ne zna gde su, niti kako su. Može samo da se nada da im je dobro i da se devojčica privikla na stranu zemlju u kojoj sada živi. Kaže da je nakon deset godina rada u ovom udruženju naučila sve zakonske propise vezane za strance. A trenutno se angažuje oko uvođenja jedne vrste anonimnog bolovanja kako bi u slučaju bolesti i oni koji nemaju legalan boravak u Nemačkoj ipak imali pravo na celokupnu medicinsku pomoć.

Autorke: Nastassja Steudel / Željka Telišman

Odgovorni urednik: Svetozar Savić

Nastavak na B92...