Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam postao Indijanac
Tamo neke mislim davne sedamdesete, zadojen idejom panslavizma i jugoslovenstva, na jednom od popisa stanovnika u nemogućnosti da se izjasnim kao Jugosloven uzaludno sam u znak protesta pokušao da se deklarišem kao Indijanac, a ni sanjao nisam da ću se samo neku godinu kasnije oženiti jednom južnoamerikankom i to iz „naj-indijanskije" zemlje na svetu – Bolivije. Sada živimo u tropskom, amazonskom delu Bolivije i pokušaću da vam, koliko je to u mojoj moći, prenesem glavne odlike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i atmosferu našeg grada i pokrajine.
Santa Kruz de la Sijera gledan iz aviona podseća na palačinku ili paukovu mrežu, ravan kao tepsija, satkan od desetak pravilnih prstenova i nekoliko desetina širokih avenida koje u pravilnim radijalnim presecima omogućavaju dobru prohodnost u gradu, oivičen sa dve reke, grad koji je potpuno nov, koji svakih deset godina udvostručuje broj stanovnika, grad mladosti sa 17 univerziteta i ko zna koliko škola, grad kontrasta novog i zaostalog društvenog razvoja, grad koji je tek pre desetak godina počeo sa osnivanjem filharmonije ali u isto vreme ima značajan festival barokne muzike, grad predivnih dvoraca i sklepanih udžerica, grad koji će za sledećih 7 – 8 godina verovatno imati preko 3 miliona stanovnika ..... taj grad me je osvojio na prvi pogled, ovakav multinacionalan, multikonfesionalan sa mnoštvom različitih narodnih nošnji na svojim ulicama mi je izgledao kao bogom dan za izlazak iz porazom zarađenog nihilističkog osećaja ne pripadnosti svome rođenom gradu, zemlji i naciji. Kada sam ga prvi put ugledao iz aviona, uvijenog u zelenilo i bezbroj boja tek procvalog drveća, znao sam da ćemo tu ostati. Sa prosečnom temperaturom od 24 stepena, nikad višom od 35 i skoro nikad nižom od 10, to je sasvim ugodno mesto da se svije porodično gnezdo. I dabome, ostadosmo tu do dana današnjeg bez ambicija da se vraćamo u Beograd iz koga smo otišli one teške 1992. godine.
Međutim...čitajući o aktuelnostima u Boliviji i otadžbini u jutarnjim novinama kroz glavu mi prođe sećanje na članak o Japancu koji je prezivevši Hirošimu spas potražio u Nagasakiju, i zaključih da i ako ne doživim devedesetu kao on, valjda ću sa porodicom preživeti nadolazeću oluju. Da,i ovde se sprema nekakva politička "oluja” možda sa nekim drugim imenom, ali već su počele priče o legalnom i legitimnom, predsednik je podsetio na 500 godina pod Špancima i belcima, o zabrani da se indijanska deca podučavaju da čitaju i pišu, o odsecanju ruku deci koja su to naučila, o pljuvanju i ponižavanju Indijanaca na ulici i kako je to sve verovatno izgledalo u nekim prošlim vekovima, o neophodnosti da se ekonomski unište domaći oligarsi itd.... U državi postoji dvovlašće, stvara se mržnja na etničkom, regionalnom i rasnom nivou i velikim koracima se približavamo ambisu sveopšte krize i potencijalnog građanskog rata.
Televizija znalački radi svoj posao i iz opticaja briše pojmove o kojima treba da razmišljamo i nudi nam pripremljene slike koje bude emocije. Svaka zverka organizuje svoj referendum gde narod ide i glasa iako najčešće ne razume o čemu se radi. Kako me sve to podseća na naše '90-te....samo što ovde nije Slobodan već Evo, na jednoj strani zaostali delovi zemlje i narod na niskom nivou društvenog razvoja u La Pazu, Čukisaki, Kočabambi a na drugoj uspešna ekonomija u pokrajinama Santa Kruz, Beni, i Tariha koje se samoinicijativno nazivaju „Medija Luna" (polumesec) i koje traže autonomiju – čitaj: otcepljenje.
Bože mili, pa to je već viđeno, neće valjda.... Ali hoće. Hoće, jer ovo je bogato podneblje, ima ovde nafte i gasa, zlata, srebra, kalaja, bakra, gvožđa i svakakvih drugih rudnih bogatstava, ima šume i vode u izobilju a i zemlja je dobra, iako peskuša, uvek su po dve čak i tri žetve godišnje. I ima "brate” mnogo zainteresovanih i moćnih na ovom svetu, kojima je stalo do pljačke, pa makar to izazvalo i jedan mali rat. I dežurne inostrane "kuhinje” za ovakav scenario su iste kao i kod nas.
Nego, da se vratim na svakodnevicu: Kući na ručak često stižem prolazeći kroz jedno ili dva crvena svetla ali ja nisam loš vozač, već sam se samo prilagodio, nije u redu da ometam normalnu circulaciju u saobraćaju. Ovde se radi dvokratno i svi koji to mogu sebi da priušte, obavezno ručaju kod kuće, običaj je takođe i da se posle ručka napravi kraća "siesta” (dremka) od pola sata. U tri počinje poslepodnevna smena i traje zvanično do sedam, ali prodavnice i uslužne delatnosti ostaju da rade do osam ili čak jedanaest uveče. Iako je zakonom propisano osmočasovno radno vreme realnost je drugačija, niko to ne poštuje, radi se između 10 i 12 a često i više od 12 sati dnevno.
Formalnih radih mesta je jako malo, industrijska proizvodnja je relativno mala i zapošljava mali broj radnika, većina zaposlenih je u sferi usluga, trgovine, poljoprivrede i rudarstva. Na primer u jednoj automehaničarskoj radionici, pekari ili stolarskoj radionici imate samo jednog zaposlenog majstora, svi ostali rade po nekakvom dogovoru. Recimo mehaničaru ide 40 ili 50% od naplaćenog posla, drugi deo se deli između vlasnika i glavnog majstora (ukoliko to nije ista osoba). Pekari rade na kilo ili komad, stolari iznajmljuju mašine na sat itd. Takav odnos stvara nebrojene probleme, pre svega zbog neformalnog odnosa prema radu, te nije čudno da u radionicama ili na građevinama ponedeljkom fali i po polovina zaposlenih radnika.
To se naravno ne odnosi na administrativne poslove. Kao lakši iako ne i boljeplaćeni ti su poslovi na višoj ceni i ljudi ih predanije čuvaju. Za nepun sat sam u mojoj putničkoj agenciji gde radimo moja supruga,ćcerka i japopunio poreske prijave, poručio nove fakture i platio račune sve to preko interneta, i ostao dokon jer su nam u ovo revolucionarno doba svi uveli vize, petro i ostale kompanije su prestale sa investicijama i putovanjima, turisti su svakim danom sve ređi a avio kompanije nam jedna za drugom smanjuju komisije sa 6 na 1% . Verovali ili ne ovde se da bude još gore aviokarte prodaju i po apotekama! I tako za poslednjih godinu dana se broj putničkih agencija u gradu smanjio sa 540 na svega 80 ....ali mi eto hvala Bogu još uvek preživljavamo.
U moju dnevnu rutinu spada i obavezna šetnja sat do sat ipo posle posla, gotovo uvek je to šetnja do omiljene kafane gde napravim pauzu i popijem moj dnevni viski. Taj viski mi je pre 15 godina prepisao moj sada nažalost već pokojni dobrotvor, uvek poštovani profesor Dr. Pablo Kasanegra kardiolog i direktor Katoličke Univerzitetske Klinike u Santiago de Čile - po ocu Srbin, po vokaciji humanista, naučnik svetskog glasa, osnivač i do smrti direktor u ovom delu sveta najpoznatije klinike za kardio-vaskularna oboljenja. Ovo spominjanje tog velikog stručnjaka i čoveka bih ograničio na moje opravdanje za spomenuti viski. Elem, taj viski ponekad popijem sam a vrlo često se nađe i društvo za čašicu razgovora o svemu i svačemu. U ovom gradu je najnormalnije novog sagovornika pitati odakle je došao jer originalnih meštana je sasvim malo (1945. godine je bilo svega 13.000 stanovnika) i oni su u manjini čak i u odnosu na strance-pridošlice prve generacije.
Danas mi se priključio vlasnik dotične kafane i lanca ovde poznatih picerija, naravno Italijan i pričajući o svemu i svačemu iz dnevih novosti u jednom casu moj sagovornik napravi kratku dramsku pauzu pa reče "znate Don Zoran, niste vi Jugosi, Srbi i Hrvati (odmahnuo je rukom u stilu sve je to isto) svuda tako uspešni, kod nas tamo u Italiji vlada drukčije mišljenje o vama”. Kada se ovde spominju naša prezimena uvek je to sa dozom poštovanja i uvažavanja jer važimo za izuzetno poštene i radne ljude. Naravno odgovorio sam da ne poznaje velike gradove u Kanadi, Americi i Australiji gde nas ima i više nego ovde i gde smo podjednako uspešni. Na to se sada on sa blagom nevericom nasmejao i promenio temu na to da je u restoranu instalirao bežični internet i preporučuje mi da ga isprobamo. Ok, rekoh, da vidimo šta ima novo. Ušao je u Google, ukucao moje ime, da proba, i pojavile su se slike sa web stranice moje agencije gde je dominantna bila slika jednog indijanca u tipičnom kostimu đavola iz igre "morenada”.
I ja sam mu onda ispričao anegdotu sa početka ovog teksta, kako sam tamo neke davne sedamdesete, mnogo pre ove, ko zna koje po redu okupacije, pokušao da se deklarišem kao Indijanac. U životu ništa nije slučajno.
Zoran Ibrahimpašić, Bolivija
[objavljeno: 04/04/2008]
