Izvor: B92, 30.Jul.2013, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je to biti astronaut
Krstarenje svemirom je stresan posao, pa astronauti moraju da grabe svaku priliku za zabavu. Za Ričarda Sirfosa, veterana tri svemirske misije, najveću zabavu predstavljala je borba novajlija sa bestežinskim stanjem.
“Obično se kreću prebrzo, pa udaraju glavom u zidove. Uvek se zato šalimo s njima”, kaže on. Po svemu sudeći, humor je neophodan za stabilno putovanje u svemir.
“Moja filozofija kada sam postao komandant zasnivala se na principu da poslu pristupamo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << veoma ozbiljno, ali da sami budemo neozbiljni”, kaže Sirfos (57). “Ako izgradite kulturu straha od greške, to nije dobro”.
On je imao priliku da svoju filozofiju demonstrira sa jednim kolegom tokom isprobavanja hrane pre leta na kom su atronauti birali menije za ekspediciju.
“Ovaj dečko bio je stvarno izbirljiv i odbijao je svako treće jelo koje je probao, tako da sam zabeležio šta mu se najmanje dopalo i zamenio njegov spisak želja ovim popisom. Kad smo bili u orbiti svi smo uživali u pogledu na njegov izraz lica kada je otvorio porciju”, kaže Sirfos.
Sin američkog vojnog pilota, odrastao je u vreme istraživanja Meseca i diplomirao na američkoj akademiji u Koloradu na studijama za aeronautički inženjering. Posle deset godina karijere u vojsci, bio je jedan od 23 kandidata za astronaute koje je NASA izabrala od 2.500 prijavljenih.
Prošao je kroz rigorozne tehničke, fizičke i mentalne testove, a poznato je da lične osobine mogu biti podjednako važne u tom poslu kao i poslovno iskustvo i znanje.
“Timski rad, slaganje s drugim ljudima, spremnost da suzbijete ego i prepoznavanje veze između lične ambicije i činjenice da ništa ne možete ostvariti bez pomoći drugih ljudi – to je najvažnije”, kaže Sirfos.
Kada je prvi put komandovao ekspedicijom, rečeno mu je da vodi računa o “matriksu”.
“Rekli su mi da vodim računa o odnosima svih članova tima. Oni će brinuti za tehničku stranu posla, ako su dobro motivisani. Kada bih mogao da se vratim 30 godina u prošlost, verovatno bih bio mnogo više okrenut ljudima.
U to vreme bio sam tehnički orijentisan i sve sam video ‘crno belo’, ali kada ste zatvoreni u svemirskom brodu sa drugim ljudima, svakako ćete naučiti nešto o ljudskoj prirodi”, kaže on.
Kada je otišao na prvu misiju 1993. nije osećao strah.
“Kada ste u orbiti, već ste završili najopasniji deo posla – lansiranje. Prvih 45 minuta u svemiru nisam mogao da vidim ništa, jer smo bili vezani. Ali, kada sam konačno ustao, shvatio sam da je šatl okrenut naopako i video sam panoramu nekog pustinjskog dela sveta koja je bila tako spektakularna, da sam se pitao hoću li ikada završiti svoj posao, jer bih najradije ostao ‘zalepljen’ za prozor”.
Sirfos se penzionisao 2003. i sada je pilot koji testira komercijalne svemirske letelice.
NASA bira svega 20 kandidata od oko 4.000 prijavljenih svake dve godine, a Evropska svemirska agencija regrutovala je astronaute samo tri puta od osnivanja 1975, ali podstiče sve ljude zainteresovane za taj posao da počnu da prikupljaju iskustvo za naredni izbor.
Oni kojima je motiv to da osete “glamur” svemirskih putovanja, brzo odustanu.
“To se ne radi da biste bili heroj, nego zato što volite tehnologiju i nauku”, kaže Sirfos.
To je prema njegovom mišljenju jedini motiv koji može da očuva astronaute u trenucima kada se suočavaju sa sopstvenom smrtnošću.
“Na mojoj drugoj misiji otkazala je hidraulika tokom lansiranja i oglasili su se alarmi. Međutim, ja uvek razmišljam da ako nešto pođe po zlu, neko će to već uspeti da popravi, ili će se desiti novi Challenger (šatl koji je 1986. eksplodirao tokom poletanja) i više neće biti šta da se učini.
Uvek će u vašoj glavi postojati ideja da ćete možda poginuti, ali strah je dobra stvar – drži vas budnim”.
