Izvor: B92, 19.Jul.2013, 09:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako da prihvatite svoje telo?
Ljudsko telo je jedinstvena, kompleksna celina koju, rekli bismo, čine dva osnovna i međusobno povezana elementa, a to su materija ili fizičko telo, organi, sistem organa itd., iI duh ili svest, psiha …
Odnos tih elementa, njihova balansirana zastupljnost i razvijenost čine funkcionalnu celinu i čoveka čine kompletnim bićem. Zanemarivanjem razvoja jednog od elementa, dobijamo disbalans, disfunkciju i to se gotovo uvek odrazi na zdravlje čoveka.
Prema definiciji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svetske zdravstvene organizacije "zdravlje je sveobuhvatno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje". Narušavanjem harmoničnog odnosa između ove tri komponente, dolazi do razvoja hroničnih nezaraznih bolesti u koje spadaju i sve učestalija psihosomatska oboljenja. Psihosomatska bolest је telesna bolest izazvana psihičkim uzrocima. Činjenica je da smo svakodnevno izloženi najrazličitijim stresnim situacijama, a kako ”sve ide iz glave”, nagomilani stres vremenom dovodi do telesnih poremećaja i bolesti. Kada se priča o zravlju, na prvom mestu je psihičko i socijalno, pa onda telelesno, jer telesno zapravo zavisi od psihičkog i socijalnog .
Vladeta Jerotić, na jednom od svojih predavanja o psihosomatskim bolestima, kaže: I lekari i laici oduvek su znali da mnoge bolesti tela potiču od psihičkih, to jest duševnih uzroka, ili da su bar u tesnoj vezi sa njima. Gledano klasično medicinski, bolest nastaje tako što spoljašnji uzročnik izaziva oštećenje tkiva, poremećaj funkcije. Kod psihosomatskog modela bolest se razvija drugačije. Psihički faktor, odnosno izloženost stresu u različitim oblicima, dovodi do poremećaja funkcije koji, ako dugo traje, dovodi do oštećenja tkiva. „ Što bi znacilo da je telo indikator zdravlja, te da stoga ne bi bilo loše posvetiti značajniju pažnju našem odnosu prema telu.
Telo kao ogledalo sadašnjice
Možemo reći da je telo način na koji i kroz koji smo prisutni, to jeste postojimo u svetu i način na koji pripadamo svetu. U skladu sa tim, dolazimo do zaključka da svaka civilizacija stvara spečificno telo, specifičan odnos prema telu, a na taj način i specifičnog čoveka. Odnos prema telu je najneposredniji odnos čoveka prema samome sebi. U tom smislu sada kada preovlađuje otudjenje čoveka od drugog čoveka, u zapadnoj civilizaciji, vlada i otuđenje čoveka od sopstvenog tela. Pored toga, u sadasnjem vremenu, u većini slučajeva odnos prema telu je posredovan “mehanicističkom civilizacijom”, što znaci da jetelo svedeno na svojevrsnu mašinu, a telesni pokret samo na mehaniku kretanja. Telo uzimamo zdravo za gotovo, koristimo ga za ostvarivanje raznih ciljeva, ne obraćajući pažnju na stvarne potrebe i na to koliko zapravo možemo. U potrošačkom društvu “konzumerski aktivizam” je postao dominirajući oblik telesnih aktivnosti.
Telo se prilagođavamo zahtevima potrošačke civilizacije i čovek postaje, prividno, vlasnik svoga tela, ali u isto vreme i rob telesnih potreba. Zadovoljavanje telesnih potreba, ulepšavanje tela, stavlja se na prvo mesto spiska važnosti. Većina ljudi zapada doživljava svakodnevnu frustraciju zbog toga što njihov izgled tela ne odgovara izgledu “vladajućeg” modela tela. A to je takozvani “skinny look” koje karakteriše izrazito mršavo telo, bez “nepravilnosti”, celulita, masnih naslaga i uglavnom uz odsustvo svih prirodnih oblina i prirodnih obeležja, uopšte odsustva prirodnosti. Pa onda pokušavaju da ga preobraze iscrpljujućim telesnim vežbama, raznim tretmanima za “ulepšavanje”, plastičnim operacijama itd. Takvi standardi mogu dovesti do raznih problema i destruktivnog ponašanja, jer upoređivanje naših tela sa idealom čini da smo nezadovoljni i da zaista možemo ozbiljno da se razbolimo. Zahtevajući više od onoga što naše telo može da nam pruži pojačavamo simptome opšteg nezadovoljstva, apatičnost, seksualno nezadovoljstvo, probleme sa jelom (anoreksija, bulimija, gojaznost), simptome straha od starenja…
Pored upornih pokušaja da promenimo fizički izgled, akcenat se stavlja i na preterani hedonizam. Menjanje percepcije uz pomoc raznih opijata i zadovoljavanje telesnih potreba odavanjem alkoholu, drogama… Na primer, večernji izlasci, žurke, koncerti, ne mogu se zamisliti bez alkohola. Nije strano kada na ulici ili prevozu čujete mlade kako konstatuju kako su se “sinoć odvalili od alkohola” i to pričaju sa žarom, hvaleći se, kao da su, u najmanju ruku, osvojili ili očekuju nagradu za životno delo. Stiče se utisak da je, u sadašnjem vremenu, dominirajući destruktivan odnos prema telu.
Zanemarivanje tela
Destruktivan može biti i u suprotnom smeru. U celoj toj pomami za “idealnim proporcijama” i fizičkoj lepoti ima i onih (mada sada verovatno u manjini) koji pak apsolutno ne vode računa o fizičkoj kondiciji i telu uopšte, već akcenat stavljaju na razvoj intelekta i intelektualnih sposobnosti. Pa tu imamo izuzetne stručnjake u nekim oblastima, matematici, fizici… koji o telu nemaju i kao da ni ne žele da imaju ikakvu spoznaju . Deca ih zovu “štreberi”. To su oni koji po čitav dan sede za računarom, za knjigom, pišu doktorate, disertacije, ali i potpuno zanemaruju telesne potrebe… Ne vežbaju, ne kreću se, ne uživaju u jelu i piću, o izlascima na društvene događaje i okupljanja da ne govorimo, osim ako nije neki seminar ili slično. Zanimaju ih samo “brojke i slova”.
Postoji jos jedan vid telesnog zanemarivanja, koji je možda trenutno najzastupljeniji i verovatno najdestruktivniji odnos, a to je potpuno zanemarivanje i tela i duha. Prejedanje uz neki televizijski program bez ikakvog intelektualnog i fizičkog napora. Najveći “napor” je pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču, ispijanje piva ili grickanje takozvane “junk food”-brze hrane. To je takođe jedan od “zapadnjačkih” trendova koji je, čini se, lako prihvaćen kod nas. Umereni, zdrav hedonizam, lagane vežbe, poznavanje sopstvenog tela zajedno sa razvojem intelekta i te kako mogu da donesu dobre rezultate i svojevrsno zadovoljstvo na svim životnim poljima. Iz ovoga zakljucujemo da je potreban balans i umerenost tj “naći sredinu”. Umerenost je uvek bila ključ uspeha u svemu pa i u uspešnom odnosu prema telu.
Uzroci neadekvatnog odnosa prema sopstvenom telu
Kako sebe vidimo u očima drugih
Pre nego nađemo balans i spoznamo umerenost, potrebno je pronaći uzroke destruktvnog ponašanja ili uzroke nezadovoljstva sopstvenim telom. Rekli smo da je to sadašnji trend, da je to na neki način društveno nametnut model ponašanja. Ali opet, na nivou pojedinca bi trebalo pronaći uzrok takvog ponašanja. Odnos koji imamo sa svojim telom se menja iz dana u dan. Nekad ga volimo, nekad nam je odbojno, a nekad ga prosto prihvatamo. Ako smo, na primer, proveli romantično veče sa partnerom puno maženja, ujutru ćemo u ogledalu videti izazovno privlačno telo. Ako je neko primetio da je naš trud u teretani postao vidljiv, opet ćemo se osećati lepše... Posle loše prospavane noći, odraz u ogledalu će biti nemilosrdan – podočnjaci, bore, loša koža. Naš odnos sa sopstvenim telom je uslovljen nesigurnošću. Jedan kritički pogled nas može potpuno oneraspoložiti, dok nas zavodljiv osmeh može vinuti u nebesa. Izgledu pridajemo puno važnosti i pažnje, ali sebe ne sagledavamo kao celinu. Sviđaju nam se naše oči, ali ne i zubi,osmeh, noge su nam lepe, ali stomak ne ili obrnuto. Naše netolerisanje delova koje vidimo kao nesavršene jeste delimično izazvano željom da imamo mršavije, čvrsće telo, ali često viđenje sopstvenog tela nema veze sa realnom slikom nas, slikom naše pojave. Da li možete da se prisetite šta ste mislili o svom telu sa 15 ili 20 godina? Je li se nešto promenilo ? Šta to upravlja načinom na koji vidmo sebe i kreiramo vezu sa sopstvenim telom?
Zahtevi „Ego ideala“
Frojd je to nazvao „ego ideal“ . Ego ideal je savršena slika o sebi sa kojom se Ego („ja“,identitet...) upoređuje i koju teži da dostigne. To nije ono kakav bi Ego zaista želeo da bude, već je to pod roditeljskim uticajima nastao, spolja nametnuti ideal koji mu propisuje kakav bi trebalo da bude. Znači uloga “ego ideala“ je da upravlja i našim odnosom sa telom, tj. svim onim što bismo želeli da budemo i šta bismo želeli da radimo. Pa ćemo, tako, sebe voleti onoliko koliko smo dorasli našem idealu perfekcije (govorili smo o dostizanju vladajućeg modela tela...). Što više podignemo lestvicu, kriterijum, veći je rizik da ćemo manje voleti sebe. Ako neko,na primer, smatra da treba da izgleda kao supermodel, a njegove telesne proporcije, kao i sama građa, visina,težina, nisu u skladu sa željom, teško da će moći da prihvati sebe. Adolescenti su, iz sličnih razloga, skloni gladovanju, što nekada pređe i u anoreksiju, ili bulimiju. Sa druge strane, ako smo imali „zdrav odnos„ sa svojim roditeljima i najbližima u ranom uzrastu, trebalo bi da naš „ego ideal“ postane toliko fleksibilan da nećemo postati opsednuti sitnim nedostacima. Moći ćemo da razumemo da, na primer, klempave uši ili veliki nos ne znače da nismo sposobni ni za šta i da možemo biti dobra osoba i ako nismo u centru pažnje. Naš ego ideal se zaniva na načinu na koji nas percipiraju naši roditelji ili sredina. Na primer, devojčica koju otac voli, i u njegovim očima ona je najlepša na svetu, njegova princeza, verovatno neće kasnije imati problema sa svojim izgledom, sa svojim odnosom prema sopstvenom telu. Znači, i onaj ko nema savršen fizički izgled, ali je dobijao potvrdu i odobrenje, može imati dovoljno samopouzdanja u sopstveni izgled.
Ali, opet, da li su ljubav i potvrda u ranom detinjstu garancija samopuzdanja za ceo život? Ovo zvuči i bilo bi previše jednostavno, jer može tu biti i drugih problema. Na primer, roditelji imaju unutrašnji konflikt sa sopstvenim doživljajem tela, recimo u pogledu sopstvenog starenja, pa na neki način podsvesno utiču na sampouzdanje deteta i doživljaja njegovog tela. Kasnije će, verovatno, dete imati sličan problem neprihvatanja starenja, odrastanja...Ili slučaj kada su roditelji očekivali dečaka, a dobili devojčicu, mogu biti razočarani, makar podsvesno. Tu i pored mnogo ljubavi devojčica možda neće moći da izbegne misli da je njeno telo „neadekvatno“ .
U nekim porodicama se izbegava fizička bliskost između članova porodice, pa se i telo doživljava kao nešto što nije vredno voljenja. Nedostatak fizičkog kontakta sa roditeljima i članovima porodice (nema grljenja, ljubljenja, dodirivanja...) dete tumači kao zabranu uživanja u telesnom, a telo kao nešto što je „loše“, nedostojno. Često je loša slika o sebi, upravo, rezultat porodičnih konflikata. Poznato je i da deca i odrasli mogu da se razbole kada se osećaju ugroženo od članova porodice. Tako neki ljudi odrastu mrzeći deo sebe koji ih podseća ili povezuju sa porodicom i tih delova bi se najradije odrekli. Ali, da ne bude bas sve crno, po istoj logici neko može, baš, voleti, obožavati neke delove sebe jer ga podsećaju na voljenu baku,deku... „Ima iste oči kao baka“ ili “ visok i zgodan na dedu“ ... Reči ljubavi i podrške su od ključne važnosti za prevazilaženje problema sa samopuzdanjem kod dece. Tako da i zadirkivanja od strane vršnjaka, a kasnije drugi spoljašnji faktori ne bi trebalo da imaju uticaja na građenje slike o sebi.
Prihvatiti svoje (jedino) telo
Iz svega ovoga možemo shvatiti da je lekovit i učinkovit samo pozitivan i izbalansiran odnos prema telu koji moramo sami da uspostavimo. Naše telo nije samo „prevozno sredstvo“, niti „mašina“ za ostvarivanje ciljeva našeg Ega. Ne treba gledati na telo ni kao na stalni, potencijalni predmet napada nekih pretećih bolesti i „kvarova“ i biti hipohondrično preokupiran telesnim senzacijama koje bi „mogle da znače neku bolest“.
Preokupiranost telesnim izgledom takođe ne predstavlja zdrav odnos prema sopstvenom telu, jer ono ne služi prevashodno za pokazivanjem drugima i nije „predmet“, već živi organizam sa potrebama. Naše telo ima potrebe (za snom, odmorom, aktivnošću, seksom, relaksacijom...) kojih treba biti svestan i zadovoljavati ih u meri u kojoj to možemo. Savršeno ili ne, jedino je koje imamo i neophodno je da ga prihvatimo kako bismo mogli da se osećamo dobro „u svojoj koži“. Telo i ličnost su jedno.
Izvor: Danas.rs
