Izvor: Blic, 12.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako biti jači od života
Kako biti jači od života
Na godišnjem ispitu studenata treće godine Akademije lepih umetnosti, izvedena je predstava 'Ožaloćena porodica' Branislava Nušića, koja je po mišljenju našeg sagovornika, reditelja predstave, 'premašila studentske okvire. Po reagovanju publike, i ljudi koji u pozorištu predstavljau bitnu činjenicu, cenimo da je ta predstava bila dosta dobra, da je reč o savremenom tumačenju Nušića'.
U čemu se sastoji savremenost Nušića u vašoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstavi?
U ovom trenutku pozorišta u Srbiji su se poptuno okrenula Nušiću. U Novom Sadu se upravo sprema 'Ožalošćena porodica', tu je komad 'Vlast', zatim 'Poko- jnik', 'Svinja', naša 'Ožalo- šćena porodica', što je sve dokaz da je Nušić, da parafraziram Jana Kota, naš svremnik ali i naš Šekspir. Rekonstruisati kraj 19. veka u ovom trenutku ne bi imalo nikakvog smisla. Stoga se mora naći ugao, forma, imidž, kakav priliči ovom vremenu i koji će publici biti prihvatljiv. Nakon rada u Narodnom pozorištu, vi ste sve češće u neformalnim projektima, poput 'Izbiračice' u Kultu, sada 'Ožalošćene porodica' u Slaviji. Da li je to povratak korenima, odnosno 'Pozorištu dvorištu'?
Nikada mi institucije nisu bile bliske. Pozorište Dvorište je, osim što je bilo prvo privatno pozorište u ondašnjoj Jugoslaviji, sedamnaest godina postojalo samo od novca zarađenog na blagajni. U tom pozorištu su počeli Lazar Ristovski, Branislav Lečić, Vladica Milosavljević, pokojna Gordana Kosanović, Danica Maksimović, zatim je učestvovalo niz afirmisanih glumaca poput Ružice Sokić, pokojnog Dragana Zarića i tako dalje. Ta forma otvorenog pozorišta je ona vrsta teatra koja meni najviše odgovora. I ako se moj sadašnji rad vezuje za taj period nemam ništa protiv osim što je ovo ipak neko drugo vreme. Petar Zec je među prvima praktično negirao akademske institucije i institucionalno pozorište. S druge strane, jedan ste od retkih doktora među pozorišnicima?
Ja sam doktorirao Filološke nauke, sa tezom 'Dramsko u delu Ive Andića', i ona se potom pojavila i kao knjiga. Titulu doktor pišem samo kad popunjavam afišu na fakultetu i nigde više.
Ipak morate pomiriti svoje akademsko zvanje i praktični angažman?
U poslednje vreme sam više angažovan na pedagoškim poslovima. Pored Akademije u Banjaluci i Akademije lepih umetnosti, predajem i na Prištinskoj Akademiji? Zar ona i dalje postoji?
Da u Varvarinu. Gde je to?
To je jedno mesto pored Ćićevca, gde se održava nastava i mi se ne štedimo iako nas ne plaćaju. Na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i na ostalima, nema mnogo predavača sa akademskim titulama. Da li je to naormalno?
Ne znam. Ja sam odlučio da se bavim pedagoškim radom pre desetak godina. Možda je to trebalo učiniti i ranije ali tada sam bio mladi buntovnik i nisam se slagao sa svojim profesosorm Belovićem, zbog čega mi je sada žao. U vreme kada sam možda mogao biti asisitent ja sam imao svoje pozorište, svoje planove svoje ideje. Imate li vi sada nekog buntovnika među svoji đacima?
Nemam. Ja sam strog, mnogo tražim od njih, pa verovatno nemaju vremena. Istina, ja insistiram na njihovoj indidvidulanosti ali srećom, nemam glumačkog dara i onda ih ne maltretiram u tom pravcu. Insistiram na teorijskom radu, a onda sve to proveravamo u praksi. Ja hoću da od njih napravim glumce intelektualce koji će biti u stanju da se sutra nose u poslu sa svima. Nekada zavidim profesorima na FDU, gde oni izaberu desetak ljudi od pet stotina kandidata, a ja dobijem dvanaest koje nisam birao. Ipak, ponosniji sam od njih kada moji studenti zaigraju i postignu neki uspeh. Moji đaci su odbačeni, nekoliko puta su pokušavali da se upišu na Akademiju i bili su odbačeni, a sada su to glumci kojima se aplaudira na sceni. Možete li naparaviti razliku između one vaše, buntovne generacije i ovih sadašnjih?
Kada je moja generacija počinjala u Dvorištu, to je bilo generacijsko pozorište na isti način na koji je i ovo sada generacijsko pozorište. Znači imali smo sličan senzibilitet koji nije podnosio institucije, nama su bukvalno bili tesni i zidovi i izašli smo u prostor. I to je bilo novo u svakom pogledu jer nije postojala rampa između gledalaca i publike. Nekoliko puta sam pokušavao da animiram Zorana Radmilovića da igra kod nas, ali mi je rekao da ne može da igra kada vidi publiku. To je zahtevalo novu vrstu hrabrosti. Ipak u to vreme je u svetu carovala avangarda. Danas je život toliko jak, prisutan, istorija se dešava svakog sekunda i mi smo ne samo posmatrači već i učesnici. I njima nije lako. Drugo, ovo je vreme kada se može u pozorištu uraditi šta hoćeš i onda se postavlja pitanje kako biti jači od života. Gde je onda šansa pozorišta?
Njegova šansa je u upravo u tome da bude malo drugačije i jednostavno da se drži svog terena, duha igre, koji je održao pozorište nekoliko hiljada godina. Naša 'Ožalošćena porodica' na primer, zaista ima kopču sa svojim vremenom, ona je jednostavno eho celog ovog dešavanja, ali je ipak reč o Nušiću. Na koji način bi ste naslikali lice ove generacije, s obzirom na veliko pedagoško iskustvo?
Oni su u mnogo težoj situaciji. Mi smo radili u vreme kada je bio nekog ideala, čak romantizma. A oni to nemaju. 'Izbiračicu' smo bukvalno spremali pod bombama i bila je hrabrost doći na čas. Roditelji većinu studenata nisu puštali na časove. I prvi put sam doživeo da studentu zvoni mobilni telefon, a da on laže, kaže ne boj se nisam na fakultetu već kod prijatelja. Mi smo lagali obrnuto. Za razliku od nas oni su mnogo zreliji, mnogo svesniji. Međutim, postoji ona rečenica koja glasi zablude mnogo lepše pevaju. To znači mi smo mogli do tridesetih godina da budemo mladi, buntovni i neobavezni, a oni su već sa devetnaest potpuno svesni, imaju sve informacije i imaju potpuno kritički odnos prema svemu. I ono što je meni najžalije, nemaju iluzija, sa kojima se kažem, kao i sa zabludama, lepše peva. Oni imaju vrlo racionalana pristup stvarima. Ja sam mislio da ću svojim predstavma promeniti svet, dok oni to i ne pomišljaju. Oni tačno znaju ko je ko, bilo u plitici, bilo u umetnosti i nemoguče im je podvaliti. Treba ih samo slušati. Željko Jovanović
