Izvor: Blic, 06.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad život ženu pretvori u muškarca
Kad život ženu pretvori u muškarca
Sa Jagošem Markovićem sam pričao o toj predstavi još dok nisam bio u podeli i uglavnom sam znao ko će igrati koju ulogu. Vidim sve muške uloge podeljene i zaboravim na tu predstavu. Nešto kasnije, zove me on i kaže mi da ima ulogu za mene. Pomislim neko odustao, kad mi on objasni da ću igrati ženu - na taj način se glumac Aleksandar Srećković Kubura, koji je inače u ovoj sezoni imao nekoliko vrlo zapaženih uloga u beogradskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorištima, našao u predstavi 'Skup' Marina Držića, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Jagoš Marković. 'Jedino što sam odmah znao, kaže dalje, jeste da ne treba da glumim ženu. Reditelj mi je na prvom razgovoru to takođe potvrdio, tako da je ostalo da i u toj ulozi takođe budem ja. To znači da budem muško u ženskom obliku'. I ko je na kraju, po vašem mišljenju, ta žena Dobre koju ste branili, pored ostalog, i svojom pojavom?
- Ja sam shvatio taj lik tek kada smo dobili kostim. Na prvoj kostimskoj probi sam se užasno spetljao sa suknjom, nisam znao čak ni da hodam kako treba. Kasnije sam se navikao i počeo da mislim o toj ženi, da se pitam ko je ona. Ona je od onih žena o kojima znamo da postoje u Crnoj Gori u onim predelima gde je pedeset stepeni normalna temperatura, gde nema vode i gde skoro nema ničega. To su žene koje je život pretvorio u muškarce, odnosno pretvorio ih u nešto između. To znači, moraju da budu strašno jake, moraju da nose strašan teret i odgovornost pogotovu ako je reč o udovici kao što je žena koju ja igram. Držićev 'Skup' je, makar prema dosadašnjim interpretacijama, mediteranska komedija, vi ste ga potpuno čak i tematski preinačili?
- Nisam ranije igrao Držića i nisam imao predrasudu kako treba igrati taj komad, stoga mi je Jagoševa interpretacija odgovarala, naročito zbog toga što se poklapala sa mojim osećanjem života. Sebe doživljavam i osećam kao nekoga ko je takođe desetak godina bio izolovan u nekoj pustinji poput ovih junaka. Moje jedino svetlo u tom mraku je u početku bio moj fakultet, a potom posao. One najgore godine ja sam proveo sakriven na fakultetu. Tamo sam ostajao od ujutro do deset, dvanaest uveče, i mada je moja pustinja bila mnogo lepša od ove u koju je Jagoš smestio Držićeve junake, opet sam se osećao izolovanim. Zbog toga mi je jasno kako se to ljudi u potpunoj izolaciji izopačuju. I to do te mere da im se ne zna čak ni pol, a kamoli nešto drugo. Ne zna se da li je čovek dobar ili zao, lep ili ružan, da li je muško ili žensko, sve se izopači.
U predstavi 'Hasanaginica' Ljubomora Simovića koju je takođe režirao Jagoš Marković, opet je reč o samoći i nekoj vrsti izolacije?
- Suštinski, i 'Hasanaginica' i 'Skup' su vrlo slične po onome što predstava treba da kaže. Reč je o mukama koje ljubav mora da izdrži da bi opstala. U 'Skupu' ljubavnici uspevaju da pobegnu, da se oslobode te mržnje, tog sveta soli i pustinje i da odu u život. U 'Hasanaginici' ljubav opstaje na drugi način, s obzirom da ona na kraju umire, ali ljubav opstaje kroz to dete koje nastavlja da živi sa njenom majkom. Razgovaramo na kraju sezone koja je za vas bila uspešna, i nakon koje slede najavljene promene u pozorištu; kako vi vidite to što treba da se desi?
- Ja se ne razumem u ono što se zove pozorišna politika. Ono što znam jeste da trupe svugde u svetu dobro funkcionišu i da država gleda drugačije na njih. To znači da nisu prepuštene same sebi i pokušajima da izmisle pare, već im država pomaže i novčano i organizaciono, ali i marketinški. Takav način samu državu oslobađa od obaveze da plaća glumce i ostale, da ima mnogo stalno zaposlenih i tako dalje. Da li je predstava 'Kabare', u kojoj i igrate i svirate, način da se pomognete materijalno dok se 'u međuvremenu' bavite pozorištem ili nešto drugo?
- Moja prva profesionalna uloga, prva pojava u pozorištu je bila preko kontrabasa u 'Kneginji iz Foli Beržera'. Ovu sezonu sam počeo u 'Pužu' sa predstavom 'Miladinova čarobna lampa', a odmah iza toga igrao u mjuziklu 'Golje' u Pozorištu na Terazijama. Dakle, veoma sam vezan za muziku. Kabare je nastao iz činjenice da smo Nenad Ćirić, Nenad Ljubišić i ja svirali godinama zajedno. Dok sam ja bio u vojsci, priključio im se Goran Sultanović sa odličnom idejom da se svemu tome doda i poezija, a ja sam im se priključio kad sam izašao iz vojske. Cela ta priča o kabareu je rađena da se nekako ode u nešto što je iole smišljeno u nešto drugačije, a onda se pokazalo da ljudi to vole. Malo ste se okoristili petim oktobrom, to veče ste, naime, nastupali na tadašnjoj televiziji, a potom su vas emitovali iz večeri u veče?
- Ako se tako gleda, jesmo se okoristili, ali smo mi i pre toga nastupali u 'Modernoj garaži' preko puta onog SUP-a koji će potom demonstranti spaliti, gde smo ponešto govorili o tome. Ali to što je tada emitovano, to je bilo snimljeno ranije. Međutim, ja mislim i da, daleko bilo, nije bilo petog oktobra, da bismo ušli u TV šemu, jer takve stvari nema na televiziji. Jedan ste od retkih ako ne jedini mladi glumac koji ima nadimak?
- Odavno više nema onog lepog običaja da svaki glumac ima neki nadimak, i što je, pretpostavljam, značilo neku bliskost, spontanost, nešto što je drugačije od prostog imenovanja. Željko Jovanović
