Izvor: Politika, 27.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad ljubav pobedi gordost i samoljublje
Iako ne mogu da uđu u oltar, monahinje daju značajan doprinos liturgijskom životu i pomažu vernicima. One nepokolebljivo istrajavaju i svesrdno se mole za spasenje srpskog naroda
Duž Ovčarsko-kablarske klisure, uz reku, u pećini, steni ili na samom vrhu brda, nalazi se deset manastira. Nekad ih je bilo 25, a skitova čak 37. Danas skitova više nema, a nastanjeno je devet manastira.
Samostane iz ove klisure zovu Malom Svetom gorom, zbog njihovog broja, ali i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zato što su ih u 17. veku obnovili kaluđeri Hilandara. Bežeći od Katalonaca iz Svete gore u carsku Rusiju, obreli su se u ovom kraju gde su zatekli više manastira u ruševinama.
U Ovčarsko-kablarskoj klisuri preovlađuje žensko monaštvo. Obučene u strogu odoru, kako to već vera nalaže, ove žene koje su se odavno odrekle gordosti i samoljublja tiho provode dane u molitvi, čitanju knjiga i u samopregornom radu.
Nekada je svaki od ovih manastira imao između 250 i 300 hektara zemlje i šume, ali današnja imovina je znatno manja. Izdržavaju se uglavnom od uzgajanja povrća i čuvanja nešto malo stoke. Značajan deo finansija dolazi od priloga vernika.
Različitih godišta i dugačkog monaškog staža, ovim ženama je zajednička nepokolebljiva vera. Prema njihovim rečima, oni koji se odluče na ovaj put, razočarani spoljnim svetom, ne izdrže iskušeništvo.
Istinski povod za život posvećen Gospodu može biti samo jaka vera i svest o značaju monaške misije u zemaljskom životu. Zahvaljujući takvom stavu, monahinje nepokolebljivo istrajavaju i svesrdno se mole za spasenje naroda i sveta.
Monahinje skoro da nisu pominjane sve do vladike Nikolaja, a onda se desio obrt –žena koje su odlučile da karijeru i urbani život zamene mantijom ima sve više. Iako ne mogu da uđu u oltar, monahinje čitaju za pevnicom, učestvuju u liturgijskom životu i pomažu vernicima. Imaju obavezu da budu sa narodom i da se mole za ljude u spoljnom svetu. Ponekad je, kažu, dovoljna i sama mantija da predupredi osobu da učini greh.
Zajednički život iza zidina manastira upućuje monahinje jedne na drugu i tokom decenija zajedničkog života ojačava njihove sestrinske veze. Kada dođe čas smrti, neizbežna ostaje ovozemaljska patnja, ali i sećanje na dane koje su provodile u postu i molitvi.
Bilo da su došle u manastir sa osam, šesnaest ili četrdeset godina, zato što ih je najbliži rođak doveo, jer su ostale bez roditelja, ili su same odabrale ovaj put, sve smatraju da je reč o životnom pozivu, koji kada se „dobije” ne preostaje ništa drugo nego da se sledi. Ili, kako reče jedna monahinja, „kad bih se ponovo rodila i kada bi ponovo bilo potrebno da izaberem svoj poziv, opet bih isto uradila”.
Dušica Stojanović-Čvorić
[objavljeno: 28/03/2008.]
