Izvor: Blic, 11.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je ostati u životu jedini ideal
Kad je ostati u životu jedini ideal
Biće to jedna zatvorska pripovest našeg vremena. Kao i uvek, pišem o živim ljudima, ali o onima koji su produkt neke iskrivljene, preterane stvarnosti, u kojoj smrt postaje estradna grana, jedna od tehnika pop-arta. 'Madonin nakit' je vaspitno-kažnjenički roman o odraslim ljudima, kojima valja zreti na jedan obrnuti, infatilan način - rekao je pisac Laslo Blašković, dobitnik priznanja iz fonda 'Borislav Pekić'govoreći o predstojećem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << romanu za koji je nagrađen. Reč je o stvaraocu (urednik je časopisa 'Polja') koji je već skrenuo pažnju svojim prethodnim delima, a čiju poetiku poznavaoci ocenjuju kao vrlo smelu.
Svoj prethodni roman 'Mrtva priroda sa satom' Blašković bazira na biografiji slikara Bogdana Šuputa, koji je rođen 1914. a streljan 1942.godine. A potom radnju smešta u 1993. i govori o dvoje mladih koji tragaju za njegovim slikama u nameri da ih prodaju i obogate se, odnosno suočava dva sistema vrednosti, ili...
'Ne znam koliko je to pitanje sistema vrednosti i izbora, pre će biti da je reč o slepim i nemerljivim silama tzv. Istorije', kaže Blašković i pažljivo formuliše svoj literarni motiv: 'Godine smo proveli u nekoj vrsti paralize i sleđenosti, pod dvostrukom prismotrom, u stanju potpune nepomičnosti. Ako čovek rđa i nema snage nizašta, to izdaleka sasvim lepo može da liči na hladnokrvnost, na hrabrost čak, ako je u senci strasnoga. Tako sam se osećao prošlog leta, kada sam pisao taj roman o nasilju i malaksalosti, ne verujući da priča u kojoj sam se obreo uopšte ima kraja. Preneo sam taj osećaj na svoje junake, koji su i u jednom i u drugom slučaju žrtve. Kada su ljudi onda izašli na ulice, a truli se sistem stao urušavati sam od sebe, ja sam završavao knjigu, i opet skoro da nisam mogao poverovati da se ne radi o inerciji, o još jednoj prilici za gubljenje nerava. Ali, ipak je to dobra stvar, to osećanje da je čovek živ, zar ne? To je ono što čini srodnim moje junake, taj ideal da se ostane u životu'.
U romanu 'Svadbeni marš' bavili ste se slikom književnog života pred raspad SFRJ. U kojoj meri i na koji način je ona odslikavala društveni trenutak?
- Kažu da se u staroj Jugoslaviji živelo u mekom totalitarizmu. Dopustali su vam apstraktnu umetnost, rokenrol, vestern, ali se išlo u zatvor ako se u pogrešno uho ubaci vic o Titu. Možda su sve to ipak fame. I u to doba verovalo se'da od ovoga ne može ništa gore', da je život negde drugde. Da se na zapadu možete obogatiti od književnosti, a da na istoku ljudi u redovima za cipele čitaju klasike. Ali posle pada komunizma, oni što su ga pola veka izigravali počeli su da gutaju petparačke priče, a mi, kad smo porasli, saznali smo da se ni holivudski producenti ne ubijaju baš za novim fidžeraldima. I tako smo se, u našoj izgubljenoj iluziji međusobne ravnoteže, našli u vakuumu. Gadno vreme išlo je na ruku vlasti koja je unizila i pragmantizovala umetnost, dovela je do potpunog diletantizma i izlišnosti, pa smo se sa iznenađujućom nostalgijom setili vremena kada se Tito, kao socijalistički Ludvig Bavarski, slikao sa Andrićem i Bartonom, jer je novi šef brzo prestao da gleda i svoje nacističke dvorske budale. Ali, ruku na srce, zar je ikada stvarno bilo drugačije? I, zar sve ovo nije samo emotivno uopštavanje? Sudeći po romanu, tada su nastali ljudi bez identiteta. Da li se sada identitet uspostavio?
- Vreme za nama u znaku je svakovrsnog autizma. Dugo je to trajalo. Osećanje da ste talac političkog hira izazivalo je osećaj zatvorenosti, klaustrofobija je prethodila ksenofobiji. Sve je to odvlačilo u opšte siromaštvo, to surovo pozorište. Spolja vas kažnjavaju jer nemate snage da postanete atentator, iznutra vas jedu jer niste do kraja kamikaza. Ne možete napolje, a k vama dolaze samo belosvetske protuve, maoisti izvučeni iz naftalina. Kako se sve brzo dešava, to kao da je bilo pre sto godina, a ne juče! Našoj priči dalek je kraj, sve je u procesu, u mahnitom ubrzanju. Mi smo meteoropate istorije. A kako gledate na identitet ovog društvenog trenutka?
- Kod nas još uvek mrda stari, ali nanovo organizovan mit o demokratiji, koja nas spasava poput savremenog graala, kao da sve ono vreme nismo gledali zaglupljenu, pobesnelu svetinu. Stari 'višeglasni' mit lako je izrastao u novi, na prvi pogled oksimoronski, onaj o 'demokratskom nacionalizmu'. Elem, dobili smo od njih po zubima, zato ćemo se pritajiti u kitovom želucu, i jesti ih iznutra, u izvesnom nacionalnom ketmanu. Iz ovako proklamovanog 'nacionalnog interesa' čitaju se svi drugi - upakovaćemo naše narodnjake u Madonin aranžmanski nakit i bićemo svoji u globalnoj umetničkoj podeli sveta, spojićemo sonet i deseterac, bez obzira na versifikacijskog Frankenštajna koga dobijamo, naćićemo talenta koji će naše nacionalističke i pseudoverske zanesenosti i zatucanosti uobličiti postmodernističkim tehnikama, reći ćemo da je Milošević supstrat svakovrsnog zla i tako oprati svoje ruke, proglasićemo se manjinama i veštačkim zubima grišćemo im majku za sisu, ulagivaćemo se pomahitalom Paji Patku i nositi krst kao modni detalj. (Moram se zaustaviti, jer ću do kraja od tolikih novih mitova poverovati da sam povampireni Robert Grejvs!) Da je sve ovo samo literatura kakav biste kraj napisali?
- Šta biste želeli : srećan kraj ili zlatno doba svakodnevlja? Recimo da bismo, s obzirom na obilje ratnih ili 'pozadinskih' tema u našoj savremenoj prozi, srpsku literaturu ironično mogli nazvati i ratnim profiterstvom. No, naš stvarni život prošao je brojne žanrovske metamorfoze, a na kraju se definitivno obreo u predelima lake literature. Borhes je tvrdio da je hepiend holivudska izmišljotina. Navodno, ni u životu niti u umetnosti nema srećnih krajeva. Međutim, zar većina drevnih religija nije u tom smislu holivudolika? Znači, ponašaj se tako i tako, i završićeš na nebu. Bilo kako bilo, čeznja za hepiendom živi u nama - da li je stečena juče, ili kao zaraza prenošena genima, svejedno je. Pa daj da onda napišemo: Srećan kraj. Tatjana Njezić
