Izvor: B92, 19.Avg.2009, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kabul: Opijum kao porodični ritual
Avganistan ima najmanje 200.000 zavisnika od opijuma i heroina, što je za 50.000 više od broja zavisnika u mnogo većim, mnogoljudnijim i bogatijim Sjedinjenim Američkim Državama.
Iako su to podaci Ujedinjenih nacija iz 2005. godine, poznavaoci prilika u Avganistanu kažu da bi novo istraživanje pokazalo da je i taj broj danas znatno premašen.
Devastirajući uticaj droge na narod Avganistana je strašna cena uzastopnih ratova i nezamislivog siromaštva. Zavisnost >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << se širi kao infekcija.
Njeno suzbijanje, uz iskorenjivanje siromaštva i korupcije, kao i uspostavljanje stabilnosti u zemlji u kojoj su talibani ponovo digli glavu i pribegli nasilju, na listi je teških zadataka koji čekaju novu adminstraciju nakon predsedničkih i lokalnih izbora.
Najveći deo opijuma u celom svetu dolazi upravo iz Avganistana, ali iako se ogromne količine izvoze, u zemlji ostaje dovoljno droge da broj zavisnika stalno raste.
Tipičan primer je kuća Avganistanca Islama Bega, iz sela Sarab. Kada došljak otvori njegova vrata zapahne ga gusti dim opijuma koji se diže kao para usred zime. Već rano ujutru porodica se okuplja oko opijumske nargile.
U ovaj porodični ritual uključen je i jednogodišnji Semsudin. Niko se ne uznemirava dok njegova tetka duva opijumski dim u njega. Njegova zavisnost je počela kada je povredio prst. Deda mu je tada duvao opijumski dim u usta da umanji bol.
To je u Avganistanu uobičajena praksa čija je posledica ogroman broj dece zavisnika, a ljudi se pravdaju da je to jedina alternativa lekovima. Opijum je jedini lek koji im je na raspolaganju.
Islam Beg ima 65 godina ali izgleda mnogo starije. Članovi porodice lulu salju iz ruke u ruku dok svi ne udahnu otrovna isparenja.
U selu Sarab živi samo 1.850 ljudi, a polovina stanovnika su zavisnici. Za razliku od zapadnih porodica, uživanje droge je u Avganistanu porodični događaj.
Islam Beg priznaje da ga je sramota što je pao na tako niske grane. "Počeo sam da pušim opijum i postao sam zavisnik. Izgubio sam imovinu, izgubio sam snagu i hrabrost i sada ovde ležim praznog stomaka".
Islam Beg zna da mu deca gladuju jer svaki dinar troši za opijum. Većina zavisnika na drogu potroši tri ili četiri dolara u zemlji gde se prosečno zarađuje dva dolara dnevno. Ljudi prodaju zemlju i ulaze u ogromne dugove zbog droge.
Islam Begova porodica je nekad imala mnogo zemlje i 1.200 ovaca. Ovaca više nema, prodate su jedna po jedna, da bi se platio opijum, a posle stoke, prodata je i zemlja.
U Avganistanu ima nekoliko rehabilitacionih centara ali su oni u gradovima, daleko od sela kao što je Islam Begovo. Najbliži rehabilitacioni centar selu Sarab, iako je fizički dostupan, ima samo 30 kreveta a na tretman već čeka 2.000 zavisnika.
U malim selima kao što je ovo, svi su povezani i sve porodice zajedno sve više i više tonu u dugove. Kada više ništa ne ostane, zavisnici prodaju kćerke za drogu.
Islam Beg se nada da će njegovi unuci izbeći njegovu sudbinu, takođe se nada da nisu već postali zavisnici.
Ali zavisnost od opijuma je duboko ukorijenjena u, od sveta i Boga zaboravljenim krajevima Avghanistana, i za svoje žrtve ima sve članove porodice, od staraca do unuka.
