Izvor: Politika, 29.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još jedan pogled na Holandiju
Da se nadovežem na prethodni tekst o Holandiji pošto je to svestrana zemlja, nadasve bogata obdarenim ljudima...
Prednost življenja u zemlji kao što je Holandija je nadasve ta što možete da pravite poređenja sa Vašom zemljom porekla. O Holandiji je teško pisati a da se to nekome možda ne učini '’bajkovito’’ jer je to mala zemlja kojom možete unakrst da proputujete za jedan dan i doživite svu njenu uređenost. Ono što je u jednom društvu najbitnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su između ostalog pitanja da li je to pravna država, kakvo je njeno socijalno i zdravstveno uređenje, školstvo, bezbednost"
Osim bezbednosti, koja je u poslednje vreme postala svetski problem, za Holandiju se može reći da je pravno uređena (nema sudskih procesa koji traju decenijama i to je nezamislivo), zdravstveno osiguranje zadovoljava sve po polisi ugovorene obaveze, bolnice su opremljene, prema pacijentima se ophode sa punom pažnjom, tu se primaju pacijenti bez obzira na starosno doba i svima se pruža podjednaka pomoć. Tu nema vraćanja starih ljudi '’zato što su stari’’ a hitna pomoć stiže na vreme. U školstvu roditelji učestvuju u odlukama.
Pitanje bezbednosti Holandije, u kojoj vlada istinski demokratski parlametarizam, je nešto kompleksnije ali Holandija za resore pravosuđa i policije ima samo jednog ministra koji nema čitavu armiju pomoćnika i savetnika. Tu je i veliki priliv emigracije iz celog sveta među kojom ima dosta omladine koja napusta škole bez ikakve diplome dok neškolovan kadar u tehnološki razvijenim sredinama teško dobija posao. Diskriminacija je zakonom strogo zabranjena pa ćete u Holandiji često videti autobuse na kojima su nalepljeni posteri sa natpisom: - «Prijavite diskriminaciju na broj""
Bezbednost na putevima je vrhunska. Svake večeri na televiziji možete videti kako policija prati prekršioce saobraćajnih propisa, kako se sa njima taktično ophodi ali ne pravi razliku pri pravdanju prekršioca, ne oprašta, jer prekršaj je prekršaj.
Što se mog života u Holandiji tiče mislim da je ispunjen u svakom smislu. Ja sam ovde došla u proleće davne 1969. godine kada sam praktično bila dete, a zbog ekonomskih reformi Josipa Broza i nedostatka perspektive za dalje školovanje u otadžbini Srbiji. O Holandiji sam malo znala. Sada, posle toliko godina života ovde, znam skoro više o njoj nego o Srbiji gde sam rođena ali jezik i otadžbinu nikada nisam zaboravila. Još uvek pišem ćirilicom.
Nikada nisam prekidala veze sa otadžbinom ali nisam sigurna da ona to nije činila sa nama koje nas je izvezla u vreme Brozovih ekonomskih reformi.
Prošle nedelje je u Srbiji preminuo moj otac, nosilac partizanske spomenice. Magla se spustila nad Srbijom 21-og novembra i sprečila me da ispratim oca na njegov večni put. Prijatelji i rođaci mi poručuju da je magla nad Srbijom stalno prisutna. Da li to oni mene teše u trenucima mog neizmernog bola za dobrim ocem koji ni mrava nije zgazio a koga su gazili uvredljivom dodelom bedne penzije sa zakašnjenjima u njegovim poslednjim godinama života? Da mu nije bilo mene, davno bi umro. Sada na samrti su ga kinjili birokratskim pečatima, zdravstvena knjižica mu '’nije bila overena’’, empatije prema iznemoglom i bolesnom starcu bez vida i sluha niko nije imao pa ni lekari.
Sedim u svojoj kancelariji okružena diplomama i priznanjima uramljenim i na zidu obešenim a stečenim u Holandiji, zemlji koja mi je pružila sve šanse da se razvijem u samostalnu poslovnu ličnost od ugleda i poštovanja.
U vreme raspada zemlje iz koje sam mislila da potičem pitali su me za mišljenje koje su znali da cene. Nisu odbili nijedan moj članak u kojem sam objašnjavala istorijsku pozadinu događaja na Balkanu i tražila drugačiji pristup MZ prema tim prostorima u želji da zaustavim satanizaciju samo jednog naroda, naroda iz kojeg potičem. Sada me traže u vezi Kosova ali ja odbijam da o tome govorim.
Nisam izgubila nijednog prijatelja među Holanđanima, naprotiv, kao da me još više cene svi oni koji znaju da prepoznaju ljudske vrednosti. To su druželjubivi ljudi koje treba poznavati a posebno njihov smisao za racionalnost ali treba razumeti i njihov humor koji je sličan britanskom, dakle humor na svoj račun.
Žao mi je veoma što je mojoj otadžbini to sve drugačije.Što se malo uči od drugih a mnogo srlja. Nikada neću razumeti zašto je to tako.
Sada kada u otadžbinu ne mogu ni da dođem jer se na nju spustila magla nepravde prema siromašnima, starim i bolesnim ljudima, deci i ženama, sve više poštujem zemlju u kojoj živim.
Vredni Holanđani su od mora napravili zemlju, kroz more su sagradili puteve. Primili su milione izbeglih i rasejenih lica i na svom skučenom prostoru omogućili su skoro 17 miliona ljudi iz svih krajeva sveta pristojan život u međusobnoj harmoniji.
Ovde se čovek ne oseća strancem čak ni kada ovu zemlju poseti samo kao turista i uvek poželi da se vrati. Ako ne znate njihov jezik oni uče vaš. Policija uči turski jezik da bi razumela Turke. I niko se ne žali zbog toga, svako snosi svoju individualnu odgovornost za posao kojim se bavi i kao građanin.
Svakodnevno prelazim preko mosta koji spaja stari deo grada sa novim u kojem živim.
Ovde ljudi grade mostove i suživot sa drugim narodima. Skoro svuda je čisto kao u apoteci, svuda mala dvorišta ali uređena kao veliki parkovi. Vidim sve u najboljem svetlu iako je napolju tmurno jer je klima takva, zemlja je ispod mora ali magle ovde nikada nisu toliko guste da avioni ne mogu da slete.
U ovoj zemlji nikada ne možete nigde da zakasnite a kamoli na sahranu najbližih jer ovde mrtve ne ukopavaju 18 sati posle smrti. Rodbini je omogućeno da se oprosti od najmilijeg čak ako zbog toga treba da doputuje iz Australije, Kanade, Novog Zelanda", da navikne na ideju da više nema najmilijeg. Ima zemalja u kojima o ukopavanju smrtnika odlučuje sveštenik a ne rodbina.
Ostaću zato da živim u Holandiji iako sam želela barem starost da provedem u Srbiji. Jer osim dostojanstvenog života ja želim i dostojanstvenu smrt.
Duška Bekker-Isaković, Holandija
[objavljeno: 29.11.2007.]
