Izvor: Politika, 03.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedan sat u "auslenderamtu"
Zakasnio sam 15 minuta. Dok sam odveo dete u školu, vratio se do zgrade opštine, parkirao auto, kupio dve krofne sa džemom od jagoda (poznate Berliner Pfannkuchen), brzo ih pojeo, da me neko ne bi upozoravao u našem novom zdanju zgrade opštine sa uglačanim mermernim podom i staklenim stepeništem, već je bilo kasno. U uredu za strance je već sedelo petoro ljudi. Naša opština je relativno mala pa se ne mora zakazivati unapred i ujutru obično nema previše gužve. Danas je očigledno mali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izuzetak. Ured za strance se sastoji od tri kancelarije na prvom spratu zgrade sa staklenom fasadom i prostora za prijem odvojenog paravanom od hodnika koji je istovrmeno i čekaonica. Na jednom kraju, ispred ulaza u prostor za prijem je pet stolica na kojima sede dva muškarca i dve žene. Na drugom kraju je mali crni sto sa dve stolice.
Na jednoj od njih sedi cnomanjasti mladić i lupka stopalom po podu. Iznad njega su dve kamere, jedna snima prostor iza paravana a druga hodnik. Na paravanu stoji veliki znak sa kamerom i natpisom "Ovaj prostor je pod video nadzorom radi vaše bezbednosti". Kao i svaki Srbin, osećam se izuzetno bezbedno kad znam da me snimaju. Sedam na stolicu pored stola i klimnem mladiću glavom, promrmljam nešto kao "gtnmrgn", na šta mi on otklimne sa muklim "mrgn" i nastavi da cupka.
Sad vidim, nije tako strašno. Tu su očigledno dva para, oni će zajedno. Znači, četvrti sam, ipak neće trajati toliko dugo. Iza paravana se čuje ženski glas koji poziva i prvi par ustaje i ulazi. Tamnokosi muškarac na početku tridesetih i vitka žena u standardnoj sportski-elegantnoj odeći, sličnih godina. Uzimam novine, "Eslinger Cajtung", i počinjem da čitam.
Iza paravana se čuje razgovor između službenice i muškarca. On je isti slučaj kao i ja, inženjer, traži dozvolu trajnog boravka, znači najmanje pet godina je ovde, možda i duže, ako je ovde studirao. Svejedno, zvuči sigurno i relaksirano. Nemački mu je perfektan, nikada ne bih pogodio da jedan Turčin govori. Službenica se zatim obraća ženi, muškarac bi da pomogne, ali ga službenica prekida i insistira na odgovoru. Mlada žena je očigledno od skora ovde i službenica je testira da li može da razume jezik i da se sporazume. I to je deo igre. Pitanja su jednostavna, šta radi vaš muž, kada ste došli, kako učite nemački jezik, koliko vam je dete i da li ide u vrtić i žena se bori sa rečima, ali pogađa odgovore. Službenica joj pomalo pomaže i na kraju joj izdaje boravišnu dozvolu na dve godine. Za trajni boravak će morati ponovo da aplicira. Muškarac će morati ponovo da dođe za mesec dana da mu izdaju dozvolu. U njegovom slučaju, verovatno formalnost. Dok se pozdravljaju sa službenicom pri odlasku, glasovi im zvuče zvonko i poletno. Pri izlasku mi izgledaju još mlađe, a dok ih gledam kako silaze zagrljeni niz stepenice, nekako mi ne liči da su iz Turske....ni da su u braku.
Sledeći par, žena preko četrdeset i nešto mlađi muškarac, rekao bih da su došli iz Rusije ili Kazahstana na osnovu svetlosmeđe kose i bledog tena, ima ih dosta u okolini. Ulaze sami i sedaju. Službenica je još u kancelariji iza i oni počinju da razgovaraju. Ne razumem ih, nisu Rusi. Shvatam da su sa Kosova. I njih ima mnogo u kraju. Setim se "Kekeca" kojeg smo dobijali u školi u kojem je izlazio kurs albanskog u stripu. Eh, što nisam učio... Službenica ulazi i žučni dijalog prestaje, žena počinje priču. U početku imam problema da razumem, kasnije počinjem da je pratim.
Kćerka joj je napunila 16 godina i mora da obnovi vizu, nisam tačno shvatio zašto nije mogla da dođe, ali službenica zahteva da je vidi. Ona ponovo odlazi u kancelariju iza i dijalog ponovo počinje. Par je nervozan. Službenica se vraća sa nekim dokumentima, verovatno dosijeom cele porodice.
Ispostavlja se da je muškarac "rođak", muž "nije tu", sin "je napravio jednu grešku pa je pod istragom", kćerka "neće da ide u školu". Dijalog se zaoštrava, pojavljuju se reči kao "najviše tri meseca", "hitno", "tolerisati", "advokat", "mora da se popravi", "male šanse". Žena se bori, obećava, kćerka će doći istog popodneva. Briga joj se vidi na licu dok žurno silazi niz stepenice. Muškarca iza sebe ne gleda i ne primećuje. Oboje ćute.
Momak pored mene ustaje uz uzdah i odlazi iza paravana. Ono što se sledećih pola sata dešava je ubeđivanje dve strane koje očigledno ne razumeju jedna drugu. Student bi da dobije dozvolu na 18 meseci, koliko mu zvanično ostaje do kraja magistarskih studija, službenica mu objašnjava da, po zakonu, može da je dobije najviše do kraja tekuće školske godine i da posle toga mora da prođe kroz istu proceduru. On joj objašnjava da će po isteku nastave, za manje od godinu dana, možda otići da radi u nekoj firmi u Turskoj i da će tamo i završiti magistarsku tezu, i da mu viza treba za povratak na odbranu. Ona ne shvata da neko može da brani tezu na nemačkom fakultetu, a da je piše van Nemačke. Iznerviran, momak navodi da su njegovom kolegi koji živi u Eslingenu izdali vizu na čak dve godine bez problema, ona mu kaže: "Vaša trenutna viza važi još mesec dana. Probajte da se za to vreme preselite u Eslingen". I sve kreće još jednom, iz početka. Momak se na kraju ipak pozdravlja sa nepokolebljivom gospođicom i izlazi napolje sa starom vizom u pasošu i još većim kamenom na srcu.
Ulazim za njim i sedam za sto na čijem drugom kraju sedi mlada žena sa, za ovo podneblje, jako blagim i lepim crtama lica. Zaboravljam na strogost kojom je zvučala iza paravana. Automatskim i izvežbanim pokretom trbušnih mišića prebacujem dobar deo svojih 108 kilograma u predeo grudnog koša, gde inače ne pripadaju. Taj balkanski refleks nisam mogao da izgubim za zadnjih pet godina i pored par kilograma koje sam dobio.
Sreća da su kamere verovatno crno-bele pa onaj sa druge strane ne primećuje kako mi lice crveni zbog nedostatka kiseonika, možda bi se zabrinuo za moju bezbednost. Na njenom licu se očitava olakšanje što moj slučaj može da završi za pet minuta. Toliko valjda i ja mogu da izdržim. "Izvinite što ste čekali" kaže mi dok kopira moj pasoš sa novom "niderlasungserlaubnis" za dokumentaciju. "Bilo mi je lakše nego vama", odgovaram joj uz osmeh Klerka Gejbla, kako me je baka učila. "42 evra i 50 centi, molim," jedini je odgovor koji dobijam. Toliko košta polovina takse za trajni boravak u Nemačkoj. Dok se pitam da li je krajnje vreme da pređem sa Gejbla na Klunija, uzimam pasoš i odlazim uz pozdrav i bez priznanice.
U kolima zagledam pasoš sa kuponom za miran san, jedna briga manje. Nameštam retrovizor i primećujem na vrhu nosa bele tragove šećera u prahu, sa krofne. Sasušene kapljice džema od jagoda u uglu usana izgledaju kao skorela krv.
Treba da jedem manje krofni, mnogo manje.
D.S. Štutgart, Nemačka
[objavljeno: 03.01.2008.]
