Izvor: B92, 06.Avg.2015, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ispovesti preživelih iz Hirošime
Hirošima je prvi grad u istoriji na koji je bačena atomska bomba. Tri dana kasnija, 9. avgusta 1945. godine, druga bomba bačena je na Nagasaki, pri čemu je umrlo između 40.000 i 80.000 ljudi.
Ni u jednom drugom vremenu u istoriji nije korišćeno atomsko oružje u ratu, koje je zbog svoje snage oblikovalo geopolitiku pola veka Hladnog rata.
Razlozi i opravdanja za korišćenje bombi i dalje ostaju izvor večnih debata i proučavanja, a 70 godina kasnije i dalje se >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << raspravlja o važnosti razoružanja zemalja s nuklearnim oružjem i potrebi za takvim programima.
Kako je pak izgledao sam napad i grad neposredno nakon njega, najbolje opisuju preživeli.
Jasuiko Taketa bio je na putu za školu, kao i mnogi 'hibakušai' (osobe preživjle atomski napad, koje su žive i danas). Na železničkoj stanici video je 'zaslepljujući bljesak svetlosti, svetliji od sunca', nakon čega je usledila 'buka koja je parala uši', ta zatim i seizmička eksplozija koja je porazbijala sva stakla u gradu.
"Čelo mi je bilo vruće, nesvesno sam ga opipao rukom. Kad sam pogledao u nebo iznad Hirošime, video sam mali, blještavi beli predmet, veličine zrna riže, unutar kojeg su bile žuta i crvena boja, a koji je uskoro narastao do veličine zastrašujuće užarene kugle. Kretala se u mom smeru i imao sam osećaj kao da će me progutati". opisuje Taketa.
Akiko Takakura, koja je u vreme napada imala 20 godina, nalazila se u blizini epicentra, tj. tačke napada, a ovako je opisala epokaliptični trenutak pada bombe:
"Ono što sam osetila u tom trenutku bilo je da je Hirošima u potpunosti obasjana s tri boje. Sećam se crvene, crne i smeđe, ali ničeg drugog. Mnogi ljudi na ulicama umrli su gotovo istog trenutka. Jagodice tih leševa su se zapalile i vatra bi se postepeno proširila na njihova cela tela. Svetlo siva tečnost im je kapala s ruku, spaljujući njihove prste".
Oni koji su pronašli sklonište nakon eksplozije, našli su se u čudnom, odvratnom svetu u kom su svi imali sprženu kosu, a ljudske sene su ostale ugravirane u kamenu.
"Osećao sam kao da je iznenada nestala Hirošima", priseća seAkihiro Takahaši, koji je u to vreme bio 14-godišnjak na putu do škole. "Tad sam spustio pogled na svoje telo i shvatio da mi se odeća pretvorila u dronjke zbog visoke temperature. Verovatno sam imao opekotine na potiljku, leđima, rukama i nogama. Koža mi se ljuštila i visila je."
Mičiko Hašija u ono je vreme bio direktor bolnice u Hirošimi. Njegova izjava o očaju i zbunjenosti preživelih objavljena je 1955. godine na engleskom. "Postojao je niz senovitih oblika ljudi, od kojih su neki izgledali kao hodajući duhovi. Drugi su se kretali kao da su u bolovima, kao strašila, s drhtećim rukama ispruženim daleko od tela. Ti ljudi su me zbunili sve dok nisam shvatio da su puni opekotina i da drže tako ruke kako bi sprečili trljanje kože što je uzrokovalo nepodnošljivu bol."
Mnogi su u sekundi izgubili svoje bližnje. Eiko Taoka, koja je tada imala 21 godinu, nosila je jednogodišnjeg sina u naručju u tramvaju, ali on nije preživeo taj dan. "Mislim da su mu se komadići stakla zabili u glavu. Njegovo lice je bilo neprepoznatljivo dok je krv curila na sve strane. Ali pogledao me i nasmešio se. Njegov osmeh i dalje je ostao zapečaćen u mom sećanju."
Mijo Vatanabe, koja je u to vreme volontirala u čeličani, pretrpela je prvobitni udar ležeći potrbuške na podu. Kad je došla k sebi, svuda ju je čekala pustoš, prenosi Washington Post.
Vatanabe se priseća ove zastrašujuće scene: "Žena je ležala mrtva na obali reke, a vrat joj je štrčao, proboden staklom koje se raspršilo u eksploziji. Staklo je verovatno probolo arteriju, jer je krv bila svuda oko nje. Držala je bebu koju je dojila i koja je i dalje sisala na njenom mrtvom telu".
Takođe je opisala i izgled bolničkih odeljenja, gdje su se skupile sve preživele žrtve: "Svi su bili kao u delirijumu i molili su za vodu. Oni koji su imali opekotine na leđima ležali bi na stomaku, a oni s opečenim prednjim delom tela ležali bi na leđima. Nisu se mogli pomeriti ni kako bi malo promenili pozu. Njihove opekotine i rane bile su prekrivene mnoštvom muva koje su tamo polegale jajašca. Ta bi se jajašca razvila u larve koje bi zatim puzale po njihovim telima, što bi uzrokovalo neopisivu agoniju."
Svi su imali opekotine, priseća se Hiroši Savačika, koji je u to vreme bio 28-godišnji vojni doktor. "Smrad je bio prilično jak. Nažalost, miris spaljenog ljudskog tela isti je kao onaj osušene lignje kad je stavite na roštilj."
Savačika se brinuo za stotine pacijenata tog dana, s ograničenim znanjem o tome šta treba da radi. Izloženost radijaciji, koju su pretrpele nebrojene žrtve, pokazaće različite učinke tokom nadolazećih decenija.
"Ono što sam naučio jeste da nukelarno oružje, koje može 'oglodati' telo i um ljudskih bića nikad ne bi trebalo biti korišćeno. Čak i sama pomisao o korišćenju nuklearnog oružja trebala bi biti potpuno izbrisana", zaključuje Savačika.
