Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Jan.2015, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Fink: Soundtrak naših života
Finka, svetsku zvezdu nove muzičke scene, umetnika elektro soula čije pesme zadiru u najdublje kutke duše, beogradski Dom omladine ugostiće 5. februara. Da li je Hard Believer, kako je i naziv albuma koji će predstaviti domaćoj publici, ekskluzivno otkriva Marija Banković
Kada je na početku karijere, tokom devedesetih, svom imenu dodao jedno slovo, Fin Greenall je bio samo jedan od pionira nove elektronike koja je promenila muzičku scenu zauvek. Sada nam dolazi kao lider >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << benda Fink, sa pozamašnim životnim i profesionalnim iskustvom, da uz Tima Torntona na bubnju i gitari i Gaja Vitakera na basu predstavi njihov najnoviji album Hard Believer, snimljen za sedamnaest dana u legendarnom holivudskom Sound Factory studiju.
Odrastao si u zanimljivo vreme, Bristol u Engleskoj 70-ih i 80-ih bio je poprište značajnih dešavanja na muzičkoj sceni, a u tvojoj porodici muzika je imala važnu ulogu. Kako se sada sećaš tog vremena?
Bristol je osamdesetih bio sjajan, bio je to grad koji pulsira. Išao sam u školu u samom centru grada i tako sam bio okružen svim što se od 1988. dešavalo – klubovi, rare groove rivajvl, skejtbording, ulična umetnost... Moja porodica je bila u muzici i za mene nije bilo ništa čudno ili neobično da se i ja tu nalazim. Čim sam dovoljno odrastao počeo sam da izlazim i upijam veliki grad. Sećam se klubova koji su imali tepihe, ljudi su tamo stvarno plesali, nisu se samo pomerali levo-desno kao sada (smeh)... Tada sam baš bio u fazonu skejta, a Bristol je bio odlična scena za to i vrlo pogodan teren... To vreme i taj grad bili su raj za jednog za tinejdžera.
Početak devedesetih doneo ti je prve profesionalne angažmane, kao DJ i producent bavio si se pretežno elektronskom muzikom, ali si sarađivao i sa autorima različitog žanra, poput indi sastava Elbow. Šta je bilo ono što te je opredelilo za ovakav snažan zvuk prožet bluzom i soulom, koji danas stvaraš?
Počeo sam sa elektronskom muzikom jer je ona bila početak čitave digitalne revolucije. Bili smo među prvima koji su bukvalno mogli da kupe opremu i prave muziku u sopstvenim sobama na koledžu. Neki od mastera mog prvog albuma koji je izašao u to vreme stvarno su masterizovani na kaseti! DJ-ing je bio nova stvar, pogotovo u rejvu, nije bilo šanse da se od toga živi, to tada nije postojalo, radilo se samo o uživanju. A kroz remikse radiš sa materijalom drugih bendova, eto na primer Elbow, a bio je tu i kompozitor Riuči Sakamoto kome su se sviđale moje indastrijal drum and base stvari. Bila su to dobra vremena, naivna, ali dobra... Bluz i soul, da, bluz sam voleo oduvek, nekako prirodno, kada sam prvi put uzeo gitaru svirao sam bluz. Ona strana koja pripada soulu, to je do mog glasa, on tako zvuči i nemam mnogo izbora. Ne mogu zvučati kao Tom Jork ili indi lik, glas mi je suviše pun. Zaista volim NuSoul kasnih devedesetih, čitava ta Lauryn i D`Angelo scena bila je divna, pretpostavljam da su to bili uticaji u ranim danima kada sam pokušavao da nađem svoj glas.
Fink, engleski izraz koji označava veoma nepoželjnu osobu, najverovatnije cinkaroša.
Hard Believer, tvoj najnoviji album koji je izašao prošle godine, sudeći prema brojnim evropskim top listama je i tvoj najuspešniji album. Da li se slažeš sa takvom ocenom? Kako gledaš na to?
Ako posmatraš prodaju, onda da. Ali, zavisi i od toga koja je zemlja u pitanju. Britanija voli moj debi album, pa je debi tamo bio vrlo popularan, moj drugi album je uspeo u Francuskoj, treći u USA, četvrti je hit u Nemačkoj. Nekako se pomera prema tome kako ploča zvuči. I to vidimo kao odraz onoga u čemu smo – svaki put želimo da napravimo drugačiju ploču i to što odskačemo svaki put u drugoj zemlji znači da nam na neki način i uspeva. Mislim da je Hard Believer integralna ploča i tako je uspeo svuda, možda je zato najkomercijalniji. Mislim da ima neke od najboljih pesama, zasigurno, ali opet – svaka ploča ima nešto... Bojim se da je autor najgora osoba kojoj možete postaviti ovo pitanje (smeh)...
Slušajući Hard Believer ne može se pobeći utisku neke čudne melanholije, gotovo apokaliptične atmosfere u odnosima, kako između dvoje ljudi, tako i prema samom sebi. Odakle to dolazi?
Da, možda je previše apokaliptičnih odnosa (smeh)... DJ-evi i pevači nemaju dobru pesmu o uspešnim i dobrim vezama. I ja nisam izuzetak sa svojih 20 godina u toj igri. Moje pesme dolaze iz dubokog i melanholičnog mesta. Pokušao sam da pišem srećne pesme, ali to jednostavno nije za mene. Muzika koja me dotiče često je dinamična na melanholičan način. Nisam tužna osoba, sasvim suprotno, imam intenzivna osećanja.
Tvoje umeće pisanja pesama odvelo te je do saradnje sa raznim umetnicima, među njima su Džon Ledžend, Professor Green. Sa Ejmi Vajnhaus napisao si pesmu Half Time koja se našla na njenoj posthumnoj kolekciji Lioness: Hidden Treasures. Vas dvoje ste se sreli i radili dok ona nije postala zvezda. Kako je to izgledalo?
Bilo je to sjajno vreme, zaista. Ona je bila rođeni talenat, sitna i odlučna, energično vesela, mlada – sa tim neverovatnim, zastrašujućim glasom koji je zvučao kao čista otmenost, potpuno zlato, svaki put. Mislim da je Half Time među prvima koje smo napisali. To je pesma o onome što ona voli kod muzike i zašto je to pomera. Dolazila bi kod mene u moj londonski stan, džemovali bismo, visili tu, pričali, snimali ponešto... Bilo je to jedno od najlakših pisanja pesama za mene ikad i ja sam tada u tome bio novajlija. I bilo je savršeno. Nijedno od nas nije imalo predstavu kako sve treba da izgleda. Napravili smo nekoliko stvari, u to vreme imao sam radio emisiju i puštao bih na radiju ono što smo napravili. Sve to bilo je veoma uzbudljivo... Srećom, ostale stvari se nikad neće pojaviti, znam da ona to ne bi želela. Bila je vrlo isključiva šta jeste za objavljivanje, a šta ne. To je ta čudna vibracija Lioness, nisam siguran da bi bila srećna sa onim što je izašlo.
Saradnja sa Džonom Ledžendom i Pro Greenom takođe je dragoceno iskustvo. Neverovatno je doći na sešn bez ičega, a na kraju dana postoji nešto što ranije nije postojalo. To je kao zavisnost.
Hard Believer izašao je pod tvojom sopstvenom izdavačkom kućom R`COUP`D, delom legendarne Ninja Tune. Tvoji počeci vezani su za Ninja Tune, koja je promovisala autore andergraund orijentacije, trudeći se da umakne kreativnoj kontroli mejdžora. Kako izgleda stvarati i opstajati od muzike u ovoj u eri digitalizacije i obilja žanrova koji se prepliću?
Jednačina života od muzike prilično je jednostavna, mislim da je to jedna od retkih industrija sa znatnom dozom iskrenosti – ako je tvoja muzika zaista dobra uspećeš, ako su tvoje pesme i snimci neverovatni bićeš neverovatno uspešan. Iskreno verujem da je tako. Definitivno ne ubrajam sebe u potonju kategoriju, ali se trudim. Ninja Tune su fenomenalni, oni su moji partneri u izdavačkoj kući koju imam. Oni zaista žele da radiš, da izdaš ploču, da muzika govori za tebe, ne pres snimak ili video. Oni me ohrabruju na svakom koraku i volim ih zbog toga. R`COUP`D želi autore koji su orijentisani na pesme, željne da se ubiju od posla, koji uživaju u toj igri onoliko koliko i mi.
Neki kažu da danas pravih zvezda više nema i da je nemoguće stvoriti pesme vanvremenskog kvaliteta kakve su bile, na primer, Love Will Tear Us Apart od Joy Division ili I Want To Know What Love Is odForeigner. Tvoj komentar?
Gotje je upravo to uradio prošle godine, sa apsolutnim razbijačem od pesme. Niotkuda. Adele, možda... Joy Division je čudan, ali validan primer klasika, Pistolsi, opet... Mislim, postoji milion klasika, dešavaju se svakog dana, samo ne znamo koji će trajati 20, 30 godina... ili neće potrajati. Vreme uvek pokaže. Pesme koje postaju klasici u stvari su soundtrak trenutka u vremenu svakog od nas. Fade To Black, Stonsa, ili Hey Jude od Bitlsa... Klasici se stvaraju svakog dana, mi odlučujemo šta će postati The Classics naše generacije.
