Izvor: B92, 07.Avg.2011, 19:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Imamo li prava na perverznost?

Malo je ljudskih poriva koji se tako snažno manifestuju kao potreba da se rasuđuje o tuđem seksualnom načinu ponašanja. Imamo li pravo na to?

Pornografija svakako nije jedini izraz senzualnosti, ali neke ekstremne forme ljudskog seksualnog ponašanja idu u tom pravcu. Ona je trans koji zahteva od svih poklonika isti tretman – i od onih koji sliku stvaraju i od onih koji je posmatraju.

Ona ih osuđuje na večni sram. U svom dubokom ništavilu, pornografija nas >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << približava poniženosti, a poniženost sa očajem i gubitkom. Gubitak, s druge strane, simulira imaginaciju.

Maštanjem se čovek oslobađa od neprekidnog osećaja gubitka, i zato slika, piše pesme i uopšte stvara.

Pornografija raskrinkava nerealne, optimistične fantazije o seksu kao svrsishodnom izvoru zadovoljstva, bilo da se ta svrsishodnost odnosi na nastavljanje čoveka po Božijem liku, ili Darvinovoj prirodnoj selekciji.

Pornografija uči da seks ne služi ničemu.

Prostitucija je prosto stavljanje pornografije u aktiv – plaćanje za seks bez ikakve odgovornosti i sentimentalnosti odgovara imperativima koje krute društvene norme i brak ignorišu.

Svima su poznati primeri divnih glamuroznih muškaraca koji svoje supruge „čuvaju u srcu", ali se tobože igrom sudbine nađu u rukama prostitutke na zadnjem sedištu automobila.

Ni sve žene ovog sveta ne mogu podmiriti potrebu čoveka koji želi da plati seks sa ženom koja mu realno nije potrebna.

Zašto onda muškarci plaćaju za seks, kada plaćanje tako surovo negira romantiku i taštinu sa kojima se seks povezuje?

Usamljenost objašnjava samo jedan deo te priče, ali usamljeni obično imaju veće potrebe koje su obično manje primetne.

Feministkinje koje se protive instituciji prostitucije vide to plaćanje kao izraz čiste i duboke muške agresije - muškarac od žene pravi subjekt svoje volje.

Nije sporno da mnogi muškarci plaćaju da bi se osećali „glavnim" barem na nekoliko minuta, iako se pre ili kasnije ispostavi da autoritet meren valutama ne može da nadomesti čisto nasilje koje ne košta ni dinara.

Oni koji nastave sa plaćanjem kako bi tobože istakli svoju muževnost, rade upravo suprotno – umanjuju je.

To je ironija trgovine u kojoj kupac oštećuje sebe samog – čin obmanjivanja i mazohizma, bilo da traži od prostitutke da ga zlostavlja, ili ne.

Ketrin Milet, autorka knjige „Seksualni život Ketrin M." Kaže da se služila promiskuitetom kako bi pokazala da se seks može odvojiti od osećanja.

To je nonsens.

Pokušaj da se pronađe bezosećajnost u seksu, zapravo je ambicija krcata emocijama. Mnogi od nas pozivajući se na erotiku ono što je ostalo od naših želja pretače u seksualne funkcije, kojima stid i moć zameljuje funkcionalnim rađanjem i time nastoji da iz osobe preraste u stvar, iz instrumenta (ili kontrolora) tuđe volje u manjeg ili većeg čoveka.

Francuski filozof eroticizma Žorž Bataj u delu „Na kraju" napisao je: „Mi odlučno želimo ono što ugrožava naš život".

Dakle, ne slučajno, ne delimično – odlučno!

Ne kažem da želimo sopstvenu smrt (iako povremeno mislimo da je tako), nego želimo da nas seks približi smrti onoliko koliko nam život dozvoljava – paradoks postojanja.

U tom paradoksu kog slavi većina seksualnih perverzija, a ljubav negira, mislimo da nikada nismo više živi koliko u trenutku kada gledamo u gubitak...

Doduše, ni „slatka ljubav" ga ne negira u potpunosti. Dozvolite ljubavi da postane sopstvena perverzija i ona će vas lako gurnuti u ponor.

U vreme mog odrastanja bilo je normalno čuti da se muškarci svojim suprugama obraćaju sa „majko". Da je to predstavljalo njihovu aluziju na sopstvene majke, ili njihove supruge kao majke njihove dece, verovatno ni sami nisu znali.

U svakom slučaju, žena je bila ukalupljena u svoju ulogu, a muškarac u svoj scenario. I bajke koje neki od njih pripovedaju o dugom, srećnom i ispunjenom bračnom životu ispunjavaju istu ulogu, a u njihovoj razdraganosti uvek se primećuje okrutnost propuštenih prilika, razočarenja, dvosmislenosti, kompromisa i one nezadržive radoznalosti za koju znaju da će je poneti u grob, a da na većinu pitanja nisu pronašli odgovor.

Ne možete uživati u miru, ako ste opsesivni, ali ne možete ni zadržati ni opojno zadovoljstvo u raskalašnosti i poremećenosti ako ste oprezni i dobro prilagođeni. Seks ne oslobađa nikog.

Iz tog razloga nikada nećemo prestati da analiziramo i osuđujemo seksualne živote drugih. Razumljivo je da katolički biksup saslušava i daje oprost nekom „posrnulom", raskalašnom verniku, ali mi ostali nemamo tu moć. Nemamo prava čak ni da mu se smejemo.

...

Primamljivo je sa bezopasne distance gledati na pornografiju i maštarije i videti ih kao instrument oslobađanja, seksualnu verziju proslave. Ali to naš erotski život osuđuje na večnost u izgovorima. A čovek ne može da živi u izgovorima. (Neki to čine nesvesno, ako je potrebno.)

Mašta je neograničen kontinent. U umetnosti koja je provincija mašte, ne možemo biti opštinske sudije. Zato šta god naše obrazovne i društvene institucije pokušavaju da nam nametnu kao istinu o prirodi i požudi, moramo promisliti, a gde je moguće i delovati i to pobunjenički, odlučno odbijajući da nas uvuku u pakao norme.

Mi smo čudna stvorenja, delom anđeli refleksije, delom zveri koje čerupaju Zemlju. Toliko je okrutno da tako slučajna vrsta kakva smo mi, ikada bude naterana da razmišlja kakav je pravi, a kakav pogrešan način doživljavanja naše seksualnosti, iako postoje neke božanski modeli za koje smo „programirani" da ih pratimo.

Ne kažem da ako se dovedemo do ivice demonskog ili samo devijantnog bivamo srećniji (zašto bi, kada je sreća tako retko ono što mi tražimo u seksu?) – ali ograničenost i slepa ne mogu stvoriti ništa osim nesreće.

Delovi iz novog romana Hauarda Džejkobsona "Čin ljubavi" (The Act of Love) preuzeti sa sajta Independent.co.uk

Nastavak na B92...