Izvor: Blic, 24.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoću da živim svoj stvarni život
Hoću da živim svoj stvarni život
Mladi, dvadesettrogodišnji glumac Gordan Kičić u poslednjih godinu dana igrao je u čak šest filmova domaće produkcije i dobio nagradu 'izuzetno glumačko ostvarenje' za studentski film 'Natalija' reditelja Marka Sopića na ovogodišnjem filmskom festivalu u Nišu. Igra i u filmu Isidore Bjelice 'Dorćol Menhetn', čija se premijera očekuje ovih dana. Ljubitelji teatra znaju ga sa scena 'Ateljea 212' i pozorišta 'Duško Radović. Nedavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se vratio iz Ljubljane, gde je prisustvoavao slovenačkoj premijeri filma 'Mehanizam' scenariste Gordana Mihića i reditelja Đorđa Milosavljevića.
Prvi put je, kaže, bio u Sloveniji. Dopada mu se, jer 'sve je čisto'. Imao je dvanaestak godina kada se SFRJ raspala. Iznenadilo ga koliko im se dopada srpski film. 'Izgleda da ih je ovaj naš 'Mehanizam' udario u glavu'. U kom smislu?
- Jer je film priča o mehanizmima uz pomoć kojih se zlo rađa i funkcioniše. Sa druge strane nije im baš najjasnije kako je Jugoslavija u onakvim uslovima uspela da ima takvu kinematografsku produkciju. Slovenci snimaju samo dva, tri filma godišnj i to finansira država. Kod njih ne postoje privatne produkcije. Šta je na vas ostavilo poseban utisak, s obzirom da ste prvi put bili u Sloveniji?
- Značaj koji pridaju kulturi. Na tom festivalu gde smo bili sa 'Mehanizmom' učestvovao je zaista impozantan broj filmova. Jednostavno, prepoznaje se da su to ljudi koji ozbiljno drže do umetnosti, ali i do kulture u najširem smislu reči.
Šta se još prepoznaje?
- Recimo, Koju, još iz ranijih vremena, prepoznaju svi. On je, i dok je šetao ulicom, delio autograme. Lik koji igrate u 'Mehanizmu' izgleda bitno drugačije nego što vi izgledate u prirodi. Jesu li vas prepoznavali? Šta su vas pitali?
- Mene nisu prepoznali ni ljudi iz uprave Festivala koji je pozvao film i nas kao protagoniste. Međutim, ja sam zbog toga, ozbiljno, vrlo zadovoljan. Igram obrijanog, istetoviranog, grubog tipa. Ne bih voleo da su mu prepoznali. Za vas, inače, kažu da često igrate upravo 'šibadžije'.
- Prerano bi bilo govoriti o fahovima, a pri tom, naravno, nikada ne bih želeo da budem fahovski glumac. Lik u 'Mehanizmu' je dečko koji je poremećen. Super je igrati ludaka na početku karijere. Zašto?
- Jer možete da radite razne stvari koje nemate u iskustvu. Možete da istražujete. S druge strane bolje igrati ludaka na početku nego na kraju karijere. Mislite?!?
- Šalu na stranu, taj momak je zapravo proizvod vremena u kome smo živeli. Ubica koji je ubio sopstvenog oca jer mu je to bila ulaznica da počne da radi. Bilo mi je, na izvestan način, super što sam dva meseca nosio pištolj uz sebe radeći tu ulogu. Šta je super u tome?
- Meni je bila zanimljiva ta igra moći i nemoći. Nešto si kao super moćan kada imaš pištolj, a da li zaista jesi? Faktički nisi. Koji od odigranih likova je najbliži vama kao Gordanu Kičiću?
- Lik u filmu 'Ona voli fudbal'. Jer, to je dečko po godinama blizak meni, koji živi u nezgodnom vremenu, puno stvari mu smeta, bori se, duhovit je. Znači li to da vi sebe vidite kao mladog čoveka u nezgodnom vremenu kome puno stvari smeta?
- Pre bih ovo vreme nazvao, ne bez ironije, uzbudljivim. Besmisleno mi je sad da pričam o minulim godinama i onome kroz šta smo prolazili. Jer, nadam se da će nam egzistencija postati dosadna i da ću se baviti pitanjima kojima se, recimo, bave moji vršnjaci u Sloveniji. Na primer, kuda na zimovanje? Šta kao mlad glumac očekujete od sebe, svoje karijere, života?
- Da ću uvek imati dosta posla i dovoljno pameti. Film 'Ona voli fudbal' je u osnovi gradska, urbana priča. Šta karkteriše kroki gradskog, urbanog čoveka vaše generacije?
- To je teško reći jer se užasno mnogo urbanih momaka proteklih godina iselilo. Moja generacija je odrastala i formirala se u ratnom vremenu. I to nije moglo ostati bez posledica ma koliko da vas je porodica štitila. Naturana nam je 'pink' estetika, a mi smo bežali od svega toga živeći u paralelnoj stvarnosti, ili čak imitirajući život. A sada?
- Sada hoćemo da radimo, i da živimo i svoje i stvarne živote. Imam utisak da moja generacija, više nego oni koji su petnaest, dvadeset godina stariji od nas, znaju da cene vreme. Uviđamo njegov značaj i neumitnost. Nema tu prostora za gubljenje. Znači li to da ste prihvatili onu čuvenu izreku 'Time is money', odnosno vreme je novac?
- Ne, nego 'Time is life', ili vreme je život. Svaki je trenutak dragocen. I kada ga upropastiš ili izgubiš, onda povratka nema. Nema popravnog. Sa druge strane moraš imati mere u trošenju sebe samog. Jer, kako to lepo reče Muci Draškić govoreći o pozorištu - ovo nije trka na 100 metara, nego maraton. Tatjana Njezić
