Izvor: B92, 10.Dec.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gerila TV
Nekad je bilo teško pojaviti se na televiziji, moglo se samo maštati o emisijama u produkciji "mi iz kraja”. Pojavom Interneta i razvojem tehnologije, mnogi ljudi s viškom ideja a manjkom para dobili su svoju šansu.
Tekst ustupio magazin "Maxim"
Pomoću magičnog sajta za oduzimanje vremena i odvikavanje od seksa „Youtube", saznali smo za grupu Splićana koji rade skečeve i postavljaju ih na Internet. Kako smo i sami oduvek želeli da postanemo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << duhoviti i poznati, obratili smo se našim susedima s mora koji sebe nazivaju Gitak.
Relativno lako smo stupili u kontakt s njima, ako se tako može nazvati detektivska potraga za zvezdama Youtuba iz druge države. S "Gitakovcima" Matijom Čizmićem i Mateom Peruzovićem, dvopetinskim delom tima (ostatak su Bernard Perić, Marijo Grabovac i Ivan Rožić), našli smo se u jednom simpatičnom kafiću u Splitu koji gaji dugu tradiciju nevidljivih konobara.
Kako početi?
Na pitanje kako su počeli, samo sležu ramenima i prisećaju se srednjoškolskih dana kad su sedeli u zadnjim klupama i čekali kraj školovanja. Dali su sebi ime Gitak, za koje niko nema pojma šta znači, niti se sećaju kako je došlo do ideje za to ime. Vremenom su shvatili da svi žele isto: "Zajebavati se i eventualno pokupiti neke novce i zbariti ribe."
Na pitanje da li su nekad to pokušali, Matija odmah odgovara da mu to nije palo na pamet, dok se Mate smeška i dodaje da mu se desilo da ga jedna devojka prepozna - ali na kraju večeri! Inače, Mate interno ima nadimak Svetionik, kad su u pitanju ribe, jer, kad se pojave kao ekipa, nijedna ne reaguje dok se ne pojavi on i sve ih privuče, pa se valjda i ostali malo ogrebu.
Najveći problem je bio kako sve to snimiti, niko se nije profesionalno bavio snimanjem. Napredak tehnologije omogućio je ovim momcima potencijalni uspeh i još potencijalniju slavu.
Ideja
Dobra ideja će sve nadoknaditi. Kad pričaju o osmišljavanju skečeva, to obično radi jedan čovek ili dvojica. Pokazalo se da, kad ima više ljudi, kreativnost se izgubi u nadvikivanju. Mate je uglavnom zadužen za pisanje, mada su svi zastupljeni i ne žele nikog da izdvajaju.
Pri procesu pisanja mora se obratiti pažnja na to koliko je to produkcijski izvodljivo.
"Imali smo ideju za skeč smešten u jednu istorijsku epohu, ali nemamo još uslova za to", komentarišu Mate i Matija. Takođe, treba obratiti pažnju na to koliko je tekst zaista smešan kad se snimi. Tako su imali problem sa skečom u kome se krupna gospođa dere na slike. Čak su angažovali pozorišnu glumicu, ali je sve ispalo mlako, a na papiru je bilo neviđeno smešno. Upravo to – neviđeno.
S obzirom na to da snimaju skečeve, ljudi ih često porede s "Montipajtonovcima", mada oni ne vole to poređenje. Smatraju da su svoji, da su moderniji i, što da ne, zanimljiviji. Naši sagovornici se hvale činjenicom da pri smišljanju ideja koriste samo pivo, niti puše, niti duvaju, a u venu se bodu samo kad daju krv!
Tehnika priprema
Ako želiš da ono što snimaš iole liči na nešto, potrebno ti je nekoliko stvari: kamera, rasveta i dobro isplanirano snimanje. Ekipa Gitaka je morala da reši ove probleme kako bi snimila bilo šta. Kamera se obično pozajmljuje ili iznajmljuje, mada ovde lični kontakti imaju presudnu ulogu. Sa setom se sećaju vremena kad su od nekih honorara od prikazivanja na HRT-u kupili kameru koju su kasnije prodali.
Tužan pogled u daljinu je bio jasan znak da ne treba zapitkivati suviše. Kako kamera ne može da radi bez nekoga ko zna da je koristi, prvo su se obratili „profesionalcima" koje su plaćali. Pokazalo se da ti profesionalci i nisu bogzna šta. Snimljeni materijal je bio veoma loš, sve je bilo mračno jer je snimatelja mrzelo da radi „white balance" (uvek se pre snimanja radi podešavanje boja tako što se ispred kamere stavi nešto belo, obično beli papir. Na taj način belo je zaista belo, a ne plavo npr.). Kad su se otarasili ovih surovih profesionalaca, stupili su u kontakt sa snimateljima amaterima koji to rade iz ljubavi. Pokazalo se da ljubav nije dovoljna. Kadrovi su bili loše postavljeni, stalno su nešto zumirali, što je dovelo do razumljivog napušavanja. Iako se rade skečevi, posao je ozbiljan i ne mogu se praviti takve greške, naročito ako te ekipa plaća. Ovi problemi su se rešili kad su momci shvatili da moraju u sve da se rezumeju ako misle da se sve snimi kako su zamislili.
Kamera ipak nije dovoljna. Veoma brzo se ukazala potreba za farom, tj. praćenjem akcije s kamerom u pokretu. Profesionalni farovi se nalaze na šinama na kojima se nalazi platforma s pričvršćenom kamerom sa snimateljem ili bez njega. Gitakovci ne bi bili prava gerila kad ne bi rešili ovaj problem. Uz pomoć točkića za skejt i dasaka, napravljena je platforma koja se kreće po improvizovanim šinama. Ovakva produkcijska ograničenja često daju poseban šmek skečevima koji možda ne bi bili tako dobri u idealnim uslovima.
Naravno, to nije sve, potrebna je i rasveta . Niko ovde ne barata filmskim rasvetnim telima, jasno je da je svaka lampa potencijalno rasvetno telo. Važno je biti maštovit i dobro iskoristiti mogućnosti koje postoje – od ulične rasvete do stone lampe. Rasveta je obično najveći problem pri snimanju. Može sve da bude smešno da crkneš, ali ako se to ne vidi, slaba vajda. Scenski rekviziti takođe znaju biti veoma skupi. Matija se priseća kako ih ljudi često čudno gledaju kad prave porudžbine za scenografiju i rekvizite. Lakše je prećutati nego ulaziti u priču s prodavcem zašto želiš da obučeš čoveka u ogromni tetrapak. Kao prava gerilska TV većina, stvari se dovlače od kuće, pravi u domaćoj radinosti kako bi se uštedele pare kojih nema.
Studio
I kad se sve to sredi, postavlja se pitanje gde snimati. Ako se snima eksterijer, jasno je da se to može snimati gde god za to postoje uslovi. Enterijer je veći problem. Treba ugovoriti snimanje u nečijim kancelarijama, a tim ljudima nije baš milo da gledaju ekipu kako se ceo dan mota i „smeta".
Druga vrsta enterijera je studio, koji se koristi kad se snimaju parodije na TV emisije, kvizove i ostale statične skečeve. U tu svrhu, ekipa se jedno vreme služila preuređenom napuštenom menzom (?!?), sve s gelenderima koji nisu mogli da se demontiraju. Dakle, ako misliš da nešto iole ozbiljnije radiš, snimanje u svojoj sobi nije dovoljno.
Kao što vidiš, temeljna priprema je ključ uspešnog projekta, pa makar to bio i skeč o čoveku jogurtu (koji je pogledalo oko 200.000 ljudi!).
Snimanje
Kad dođe na red snimanje, sve pada u vodu ako je gluma neubedljiva. Iako niko od njih nije školovani kadar, odlično su se snašli. Najveći stručnjak za glumu je Bernard Perić, amaterski glumac koji upija ponašanje ljudi dok se kreće po kladionicama, kafićima i ostalim mestima pogodnim za skidanje likova (metaforički rečeno, naravno).
Samo snimanje nekad zna da traje danima i za skeč za koji ti misliš da je urađen za sat vremena (jer, je l ' te, traje četiri minuta) potrebno je i nekoliko dana! Snimanja znaju da budu naporna, nekad je teško naučiti tekst, prave se greške, a vremena nikad dovoljno. Stres je takođe bitan faktor.
Ma koliko se neko slagao, posle 10 sati snimanja najradije bi zadavio sve i obesio se o prvu banderu. Ipak, to zadovoljstvo bi zaustavilo projekat, što nije u redu. Snimanje uvek kasni jer uvek nešto nije u redu a rok za predaju materijala se približava brže od penzionera u "stojadinu" bez kočnica.
Na sve ovo treba dodati i kreativne rasprave na setu i motivisanost ljudi koji sve to, na kraju krajeva, i ne moraju da rade. Nakon snimanja sirov materijal ide u montažu, gde kreće jebada oko sastavljanja nečeg smislenog kako bi ideja bila ispoštovana i da bi se ljudi, na kraju krajeva, smejali. S obzirom na to da je u pitanju gerilski način proizvodnje, podrazumeva se da ekipa mora biti stručna u montiranju, ipak se u montaži daje poseban šmek, ali isto tako može da se sve upropasti.
Šta s materijalom
Kad konačno napraviš nešto, postavlja se pitanje gde s njim. Momci iz Gitaka su se odlučili za Internet, mada su imali i iskustva s državnom televizijom. Kad se jednom pojaviš na TV-u, postaješ svima interesantan, što se ne mora po svaku cenu odraziti na uspeh.
Uvek treba razmišljati šta dalje. Na naše pitanje da li bi došli u Beograd da rade, odgovaraju da su uvek zainteresovani za saradnju i da bi se rado obogatili ako je to moguće. Za sada uživaju u slavi koju pronose skečevi na Youtubeu i pripremaju buduće projekte.
Gitak u brojkama:
3.000.000 – broj ljudi koji su pogledali njihove skečeve na netu kad sve saberu
1 – broj glumica koliko bi im trebalo, pod uslovom da je otkačena i, nadamo se, zgodna
196.645 - broj ljudi koji su pogledali skeč "Čovjek jogurt”
5 – broj stalnih članova grupe Gitak
800 – kilometara su daleko od Beograda, a mi smo prešli taj put isključivo zbog njih!
ČASOPIS MAXIM U NOVEMBARSKOM BROJU DONOSI:
U potrazi za kumom:
Priča o najbrutalnijoj mafijašici u istoriji, Grizledi Blanko
Čobanov umor:
Upoznajemo vas sa zaboravljenim sportovima kojima su se bavili naši preci
Halloween special:
Nepoznato o poznatim horor filmovima
Sezonski žigolo:
Kako se izdržavaju momci u Gambiji?
