Izvor: B92, 02.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fizika formiranja Vlade
Dok smo zarobljeni u paklu takozvane izborne matematike, da li se, za promenu, može govoriti o – izbornoj fizici?
Piše: Slobodan Bubnjević
Kako grupa formira stav?
„Ko jutros formira Vladu?", čujem pitanje u kancelariji, ali samo spuštam prozor sa najsvežijim vestima B92 Info. Ne želim danas ni da slušam, ni da čitam o tome. Nije mi svejedno, ali posle dve nedelje pregovora o formiranju nove Vlade izdaje me i najčvršće strpljenje, već >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sto puta sam gubio svaku nadu i još toliko puta je povratio. Rešio sam da bar na jedan ceo dan izađem iz pakla izborne matematike. Na isti način je i većina ljudi koje poznajem sasvim premorena, bolje reći izmrcvarena svakodnevnim ponovnim prebrajanjem izbornih rezultata, kontradiktornim informacijama i lažnim najavama.
I onda, posle svega, ni manje ni više nego u Physics World-u nailazim na istraživanje o – fizici formiranja vlade. Na to dižem ruke, od tog pitanja se izgleda nigde ne može pobeći. Međutim, pokazuje se da je stvar sasvim zgodna – za razliku od političara, naučnici možda imaju rešenje za mučni problem pronalaženja optimalne veličine i sastava vlade. Sami autori istraživanja svoje rezultate najavljuju poznatom De Golovom sentencom da je „politika previše značajna da bi bila prepuštena političarima".
Zavisnost indikatora društvenog razvoja od veličine kabineta
O čemu je, zapravo, reč? Pre mesec dana Peter Klimek i Rudolf Hanel iz Grupe za istraživanje kompleksnih sistema na Medicinskom univerzitetu u Beču, zajedno sa Stefanom Tarnerom sa Instituta Santa Fe, objavili su na ArXiv.org članak "To how many politicians should government be left?" o zavisnosti kvaliteta političkih odluka od broja članova vlade ili drugog tela koje upravlja državom. Oni su prvo na osnovu raspoloživih podataka o svetskim vladama izmerili koje brojno stanje u vladi čini da ona bude najefikasnija, a zatim su napravili model koji objašnjava kako je to povezano sa procesom donošenja odluka.
Mada na prvi pogled izgleda kao da ovakva istraživanja izlaze iz domena fizike, ona to nisu. Fizika u poslednjoj deceniji često prelazi tradicionalne granice zalazeći u domen sociologije i drugih društvenih nauka. Pošto se odlično oprobala na sistemima kao što su kristalne rešetke ili molekuli u gasu, svoje moćne metode fizika počinje da primenjuje i na društvene fenomene kako bi i u tim kompleksnim sistemima pronašla neke kvantitativne odgovore. U tom duhu, Klimek, Hanel i Tarner odlučili su se za ispitivanje mehanizama koji su u pozadini kolektivnog donošenja odluka.
Prvi deo njihovog rada bilo je emprijsko istraživanje. Na osnovu detaljnih i prilično pouzadnih podataka o sastavu svih vlada na svetu (koje je prikupila CIA za 2007. godinu) istraživači su odredili broj članova kabineta u 197 država. Ispostavilo se da se broj ministara u vladama kreće od 5 do čak 54, ali da u većini zemalja vladu čini između 13 i 20 ljudi.
Zavisnost efikasnosti vlade od veličine kabineta
Istraživači nisu obraćali pažnju na formalne podele uloga i to što neki ministri vode dva ili više resora, već su brojali isključivo ljude. Zanimljivo je da se ispostavilo kako nijedna vlada na svetu nema osam članova. Ovaj broj se izbegava u poslednjih pola veka, a istraživači su ga označili kao tačku „Čarls I", po engleskom kralju Čarlsu (1600-1649) koji je imao osam članova svog kabineta, a ostao je upamćen kao apsolutista koji se borio za vlast sa parlamentom i doveo do građanskog rata.
Kad su našli veličine vlada, trebalo je brojčano izmeriti koje od njih su najefikasnije. Klimek, Hanel i Tarner su se odlučili za parametre koji su univerzalni za sve države na svetu, a da pri tom ne uključuju nikakvu unapred zadatu zavisnost od veličine kabineta. Jedan takav pokazatelj je ocena društvenog razvoja (Human Development Indicator, HDI) koju vladama daje UNDP. Uz njih, korišćena su tri indikatora koje daje Svetska banka za političku stabilnost, slobodu govora i efikasnost vlasti. Kad je iz svih ovih indikatora isključen uticaj veličine zemlje, dobijene su zavisnosti uspešnosti vlada od broja članova, kao što se vidi na slikama 2 i 3.
Iz grafika se jasno se vidi da efikasnost vlade opada sa brojem ministara. Takođe se iz njih može pročitati da je optimalna veličina kabineta – dvadeset ljudi. Manji kabineti nemaju dovoljnu reprezentativnost u širokim narodnim masama i ne mogu da predstavljaju sve grupe i sve interese, dok sa povećanjem tog broja vlada postaje neefikasna i prespora. Kao što se vidi na slici 3, zavisnost seče nulu, odnosno globalnu prosečnu ocenu, baš na oko dvadeset članova. Kako razumeti ove podatke? Za početak, ne treba ih mešati sa štednjom u javnoj potrošnji i cenom većeg ili manjeg broja ministarstava, već sa sposobnošću grupe od dvadeset ljudi da zajednički donosi najpametnije odluke.
Suđenje kralju Čarlsu I
Uostalom, nije prvi put da se zaključuje kako je najpogodnije da kabinet ima baš dvadeset članova. Naime, britanski pomorski istoričar Cyril Northcote Parkinson (1909 - 1993), poznat po duhovitom zakonu da se „rad širi tako da popuni dostupno vreme", istraživao je sredinom XX veka veličine britanskih kabineta od 1257. godine i došao do takozvanog koeficijenta ne-efikasnosti, po kome vlada postaje nesposobna za efikasno donošenje odluka kad je veća ili manja od kritičnog broja od 19-22 člana.
U drugom delu svog istraživanja Klimek, Hanel i Tarner pokušali su da odgovore zašto je baš ta veličina garant dobrih odluka i pravog razvoja zemlje. Kako bi to shvatili, zapitali su se kako uvođenje novog člana u telo koje donosi odluke utiče na mogućnost da ono postigne konsenzus i napravili su matematički model donošenja odluka u takozvanim „grupama malog sveta". Model simulira grupno donošenje odluka u zavisnosti od veličine grupe (vidi dodatak).
Ispostavilo se da se u grupi konsenzus teže dobija sa njenim povećanjem. To ne zavisi od odluka koje grupa donosi, tako da one mogu biti i pogubne kad se suviše lako donose. Kao što je prikazano na slici 5, dok raste veličina tela, raste i mogućnost da se ne dobije konsenzus i da se sve teže donose odluke. No, najzanimljivije je da se javlja kritična tačka – nagib zavisnosti za nedobijanje konsenzusa menja se kad broj čvorova postane upravo dvadeset.
Zato autori preporučuju da je dvadeset članova brojnost najpogodnija za telo koje donosi odluke. Oni smatraju da bi takav zaključak mogao biti od značaja za Evropsku komisiju, koja trenutno broji 27 članova, predstavnika svih država Evropske unije, a koja bi po Lisabonskom sporazumu uskoro mogla da kao telo smanji broj članova i postane efikasnija.
Zavisnost mogućnosti da ne dođe do konsenzusa od veličine kabineta
U svakom slučaju, fizičari su izračunali optimalnu veličinu za bilo koju vladu i sad se, već po samom broju ministara može znati šta od nje da očekujemo. Možda ulazimo u novo doba, kad „politički fazni prelazi" neće biti samo metafora jer nije nerealno očekivati da fizička istraživanja poput ovog počnu da daju odgovore ne samo o broju, već i o konkretnom sastavu vlade. S obzirom na sve veću popularnost socijalne fizike, možda tako tonemo i u jedan oblik tehnokratije, odnosno fizikokratije.
No, dok u Srbiji čekamo da se Vlada nekako sastavi, primamljivo mi izgleda mogućnost njenog naučnog formiranja, pošto ništa drugo nije unapred izvesno. Uostalom, radije bih četiri naredne godine života prepustio fizičkim jednačinama i modelima, nego ćudima pojedinih političkih trgovaca.
U međuvremenu, od kuće mi stiže sms kako je neko od pregovarača nešto važno izjavio. Uprkos svemu, to unosi kolebanje u moju odluku da prestanem sa praćenjem vesti. Odmah se hvatam za miša i krećem ka taskbaru, kursor je već između B i 9, nikad nisam bio neki karakter, pomišljam koliko je četiri godine dugo vreme, ali ipak, u poslednjem trenutku, nekim čudom uspevam da odolim iskušenju. Šta god da bude, imaćemo četiri godine da brojimo članove kabineta. Da li će to biti fizikokratija? Možda.
Linkovi
Kako sastaviti Vladu?
[1] Članak "To how many politicians should government be left?" čiji su autori Peter Klimek, Rudolf Hanel i Stefan Thurner može se pronći na: arxiv.org/abs/0804.2202
[2] Strana posvećena Parkinsonovom koeficijentu ne-efikasnosti:
en.wikipedia.org/wiki/Coefficient_of_Inefficiency
[3] Strana posvećena Parkinsonu en.wikipedia.org/wiki/C._Northcote_Parkinson
[4] Strana posvećena kralju Čarlsu Prvom en.wikipedia.org/wiki/Charles I_of_England
[5] Časopis Physics world: www.physicsworld.com
[6] Članak o statističkim metodama koje se primenjuju u modelima donošenja odluka može se pogledati na www.iop.org/EJ/abstract/0953-8984/19/6/065144
NEŠTO VIŠE O MODELU VLADE
Model grupe za donošenje odluka koji su napravili Klimek, Hanel i Tarner je neka vrsta povezane mreže od N čvorova. Svaki čvor predstavlja jednu osobu sa takozvanim binarnim mišljenjem i uzima vrednost 0 ili 1. Stanje u svakom čvoru se menja u svakom koraku u zavisnosti od njegovog okruženja i sve to pomalo podseća na čuveni Game of Life.
Tokom evolucije ovog modela, bez obzira na veličinu mreže, stanje u čvorovima se menja i posle nekog vremena dolazi do stacionarnog stanja. Pitanje je samo da li je u tom stanju došlo do konsenzusa, odnosno da li svi čvorovi imaju isto mišljenje. Čvorovi su međusobno povezani po lokalnom pravilu – u svakom koraku se izračunava srednja vrednost stanja, odnosno mišljenja članova vlade u svim susednim čvorovima i kad je ona veća od nekog praga, u samom čvoru se menja mišljenje. Kako bi napravili model koji odgovara realnim podacima, istraživači su prag izabrali tako da vlada sa osam članova, slučaj Čarsla I, ne postiže konsenzus (u ovom slučaju svaki čvor ima sedam suseda, srednja vrednost za većinsko mišljenje je 4/7 što je 0,57, pa je izabran prag od 0,6).
Istraživači su u zavisnosti od veličine grupe merili parametar D(N) koji predstavlja očekivanu vrednost konačnog stanja bez konsenzusa u grupi. Ta zavisnost otkriva mnogo toga. Konsenzus se postiže uvek dok mreža im manje od 10 čvorova, osim sa osam članova, a potom do njega ne mora da dođe. Dok je mreža relativno mala, u njoj svako utiče na svakog, a sa njenim rastom mogućnost da konsenzusa ne bude postaje sve veća, pošto se javljaju stabilni klasteri, odnosno koalicije interesa unutar mreže. Nagib zavisnosti se menja na 20 članova, tada se pojavljuju čvorovi koji nemaju uzajamno zajedničkih čvorova, a pri oblikovanju mišljenja nastaju i po četiri različita klastera unutar mreže.
