Izvor: B92, 03.Okt.2015, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Džon Lenon nije bio heroj, nego narcis željan novca"
Predavači Gildford umetničke škole organizovali su izložbu i zamolili Džona Lenona, tada veliku zvezdu, da je otvori. Pojavio se u krznenom kaputu i prljavim patikama, zajedno sa devojkom Joko Ono i bez reči organizatorima predao komade papira na kojima je pisalo: “Presavijte devet puta – Džon Lenon, 1968.” Odmah potom je napustio izložbu.
Takvo ponašanje bilo je tipično za čoveka koji je mislio samo na sebe, piše u novoj knjizi o popularnom članu grupe “The >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Beatles” “The Great British Dream Factory: The Strange History of Our National Imagination” Dominika Sendbruka, koja Lenona prikazuje u sasvim novom svetlu.
U kulturološkom smislu, Lenon je imao kolosalan značaj, jer niko bolje nije mogao da predstavlja modernu opsednutost Britanije kultom individualnosti. Zato je ironično što je čovek koji je napisao “Imagine”, baladu koja se nalazi na listi najznačajnijih pesama svih vremena, u suštini bio veliki narcis.
Poštovaoci Lenonovog lika i dela sećaju ga se kao cinika sa vrcavim smislom za humor, koji se uvek borio protiv konvencija i pretencioznosti. Međutim, ono što je odredilo njegovu karijeru, bila je neverovatna količina sebičnosti, piše Sendbruk.
Najveći deo kulta njegove ličnosti izgrađen je na njegovom statusu društvenog marginalca, prvog među običnim ljudima, koji je spreman da se bori za više dobro. Međutim, reč je o mitu.
Iako je tačno da je potekao iz problematične porodice (otac ih je napustio pre nego što je proslavio peti rođendan, a majka ga ostavila kod svoje sestre na čuvanje), on nije pripadao radničkoj klasi.
Njegovi staratelji, Mimi i Džordž Smit imali su farmu krava i bavili se proizvodnjom mleka i živeli preko puta velikog golf terena zajedno sa nekoliko kućnih pomoćnica.
Kada ga je nekoliko godina kasnije Pol Mekartni posetio, bio je začuđen bogatstvom kojim je Lenon bio okružen.
Smitovi su imali biblioteku u kojoj je bila knjiga koja je nekada pripadala Čerčilu. Imali su rasne mačke. Imali su rođaka koji je bio zubar. Njihova kuća imala je ime: Mendips.
Pred kraj života, sam Lenon je rekao da je detinjstvo proveo u predgrađu na lepom mestu s baštom i okružen lekarima i advokatima, a ne u siromašnoj straćari kako se moglo pretpostaviti iz priča o Bitlsima.
Ipak, pre toga Lenon je želeo da se predstavlja kao napaćeni umetnik i morao je da krije svoju bogatu prošlost, budući da je živeo u daleko skupljoj kući, nego što je to slučaj s njegovim fanovima.
U “Working Class Hero” (Heroj radničke klase) pevao je o tome kako je biti “mučen i uplašen” i patiti zbog zlostavljanja vršnjaka, ali ne postoji ni jedan dokaz da je i sam bio žrtva vršnjačkog nasilja, piše autor knjige.
Naprotiv, Lenon je bio taj koji je bio svadljiv i spreman na tuču i uvek spreman da se izruguje svima koji su drugačiji: zbijao je šale na račun Jevreja i homoseksualaca i imao čudnu opsednutost nanizmom i deformitetima.
U školi je bio cenjen zbog humora, ali nije imao dobre ocene. U gimnaziji je bio među najlošijim đacima, a pao je na popravni čak i iz likovnog.
Nije imao želju da ide u umetničku školu, ali ga je razredni starešina ubedio da se prijavi. Pristao je samo zato što je mislio da nema šansu da se zaposli.
Iako je bio nadaren karikaturista, profesori ga nisu naročito cenili, a za to vreme on je gradio imidž izgrađen na osnovu Elvisa Preslija i Džejmsa Dina.
Posle dvadesetog rođendana sve je leglo na svoje mesto. Ekonomski uspon Britanije i tehnološke inovacije otvorile su prilike i za umetnike i rođeni su “Bitlsi”.
Pravi Lenon uvek je želeo novac, piše Sendbruk. Kada je menadžer “Bitlsa” Brajan Epstin obezbedio njihov prvi ugovor sa kućom EMI, Lenon je telegramom poslao samo jedno pitanje: “Kada ćemo biti milioneri?” Tek kad je ispunio svoju primarnu ambiciju da postane veoma bogat, počeo je da se interesuje i za umetnost, politiku i spiritualnost.
Životna prekretnica usledila je 1966. kada je upoznao japansku konceptualnu umetnicu Joko Ono. U naredne tri godine par je radio na imidžu Lenona kao umetnika idealiste i borca za mir u svetu.
Međutim, oni nisu učinili ništa da bi se istinski borili za mir, a prvi put su “proveli dan u krevetu zarad mira u svetu i širili pozitivne vibracije” upravo u predsedničkom apartmanu Hilton hotela u Amsterdamu.
Jedne novine njihov performans nazvali su “besmislenom šaradom” o “spektaklom dvoje čupavih hedonista koji šire jevanđelje mira dok ‘vibriraju’ do banke i nazad”.
Iako je štampa bila vrlo oštra prema njemu, njegova reputacija hrabrog usamljenog čoveka i neshvaćenog idealiste je jačala.
U toj fazi je Lenon napisao “Imagine”.
Joko i Džon nedugo potom kupili su ogromno imanje od jednog preduzetnika, što su mnogi u tom trenutku protumačili kao licemeran potez onih koji se zalažu za svet u kom imovina nije važna. Joko Ono je u jednom intervjuu rekla da je pesma uostalom “bila simbolična” i da zato oni nikako ne mogu biti licemeri.
Pa ipak, bili su vlasnici mnogo nekretnina, kolekcije egipatskih relikvija i originalne Renoarove slike. Joko je radila za stolom optočenim čistim zlatom.
Za to vreme Lenon je želeo imidž samotnjaka, ali je zapravo bio okružen armijom asistenata, fizioterapeuta, kućnih pomoćnica, akupunkturista, pa čak i vidovnjaka. Imao je i čoveka zaduženog isključivo za glancanje brava na vratima.
Zanimljivo je da je čak i Elton Džon bio šokiran kada je saznao da Joko ima specijalnu klimatizovanu sobu u kojoj je čuvala svoje bunde. Za 40. Lenonov rođendan poslao mu je pesmu u kojoj je aludirao na tekst pesme “Imagine”: “Imagine six apartments / It isn't hard to do / One is full of fur coats / The other's full of shoes”.
Drugi njegov prijatelj, Nil Aspinal, čuo ga je jednom kako se žali zbog troškova održavanja tolike imovine i rekao mu: “Zamisli da nema lične imovine, Džone”. Ovaj mu je odgovorio: “To je samo prokleta pesma!”
.jpg)
