Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džakaranda
Kada smo 1989-te stigli u Brizbejn, prvo što sam zapazio bili su niski oblaci. I drveće sa zelenom bojom koja nije zelena nego nekako sivkasto zelena. Supruga i ja smo elektro inženjeri a došli smo u Australiju kao programeri, sa troje dece: kćerka 7, jedna sin 6 drugi sin 3 godine. Ja sam bio ono što se zove "pasivni poznavalac engleskog", što će reći, bez upotrebe rečnika nisam imao pojma o engleskom. Moja žena je odlično govorila - ruski. U Brizbejn smo došli jer je manji od Sidneja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Melburna, a tu je bio i jedan naš poznanik, koji nam je (da bi nam uštedeo novaca), rezervisao sobu u imigrantskom hostelu koji je bio toliko depresivan po sve nas, da sam ozbiljno razmišljao da se već sutradan vratimo nazad.
Onda je taj naš poznanik doveo sa sobom svog prijatelja koji je stigao u Brizbejn godinu dana pre nas sa ženom i dvoje dece. Poveo nas je na ručak u predgrađe gde oni žive, koje se zove baš egzotično: Džindali. Ime je aboridžinsko i nemam pojma šta znači, ali je to mesto prelepo. Mirno, tiho, puno zelenila.
Tu smo došli i ostali do danas. Prvo smo iznajmljivali kuću koja je bila preko puta škole i obdaništa, a onda posle dve godine podigli kredit i kupili plac a naredne godine podigli još kredita i sazidali našu kuću.
Australijanci generalno jesu rasisti. A ko nije? Međutim, nama se nije desila nikakva neprijatnost kad su oni bili u pitanju. Čak su se trudili da razumeju nas nerazumljivi "serbiš". Prvo što smo morali da uradimo kad smo stigli, bilo je prijavljivanje na biro za zapošljavanje (koji se tada zvao DOL). Oni vas pomažu dok ne nađete posao i plaćaju izvesnu sumu na svake dve nedelje. Međutim, ja sam dobio posao već posle dve nedelje iako je moj engleski bio strava i užas, ali su na osnovu mog rezimea ipak odlučili da mi pruže šansu, koju nisam propustio.
Dok sam ja radio, moja supruga je išla na plaćene časove engleskog, i danas ona izvrsno i govori i piše engleski (inače radi već godinama kao senior programer na Kvinslend Univerzitetu). Klinci su imali problema na početku, ali već posle nekoliko meseci, govorili su engleski kao male Ozike.
Da vas ne davim tom prvom našom godinom, koja je neosporno bila vrlo teška, nego da se vratim Australiji kao zemlji. Te prve godine sam posle prvih 10 dana glasno rekao: "Ja volim Australiju." A rekao sam jer je to zemlja koja vam pruža šansu. I ako hoćete da radite svoj posao a ne da se bavite podvaljivanjima (a time se bave svi, a ne samo stranci kako može da se zakljuci iz jednog od prethodnih dopisa), vi možete i vi ćete uspeti. Normalno je da te prve godine nisam ni primećivao prirodu oko sebe.
Medjutim, onda mi se desila džakaranda. To je drvo uvezeno iz Afrike. Ume da poraste i dobrih 15 metara u vis a krošnja može da bude i do 20m u prečniku. Ima sitne listove nanizane na grančicu kao naš bagrem a cvet plavo-ljubičast i izdaleka podseća na jorgovan. Kad sam se prvi put zagledao u džakarandu, nisam shvatio ni video... Osetio sam lepotu. I tada kao da mi se skinula koprena s očiju. Spoznao sam koliko su lepe kuće koje se i zovu kvinslender jer su karakteristične za ovo podneblje. Zavoleo sam i reku koja je ista kao Sava (po boji mislim)
a zove se Brizbejn. Onda smo krenuli na izlete... Na izvoru reke Brizbejn sam bio kum prelepim klincima iz Sarajeva... Na obližnjoj brani smo uživali u jezeru. Pa onda Zlatna Obala... Svuda, ama baš svuda sam susretao nove lepe i nepoznate biljke i životinje. U Nusi (to je jedan gradić severnije od Brizbejna), oko roštilja me jurila iguana jer joj nisam dobacio mesa (a nju naučili da je tu hrane).
Pa odmaralište Tangaluma na ostrvu koje se zove Moreton. More ko naše. Mirno i plavo. A na drugoj strani ostrva okean razvaljuje silnim talasima. Uveče sednem na terasu i gledam u more svo u srmi meseca a u daljini se vidi odsjaj Brizbejna.
Jesam promenio tri firme pre nego što sam 1997. počeo da radim samostalno. I opet da napomenem, čak ni za vreme rata nisam imao problema sa australijancima, iako sam radio na srpskom radiju, davao izjave za novine, radio i TV koje su bile u suprotnosti sa zvaničnim stavom Australije. Nikada ni jednog momenta nisam se osetio ugroženim od strane australijanaca.
Nego da ne davim više... Opet se dokazala tačnost izreke da je lepota u očima onog ko gleda. Ja sam zahvalan džakarandi što mi je pomogla da sagledam lepotu svoje nove otadžbine. Ne... Nisam ja ni jednog momenta zaboravio moje Kosovo i moju Srbiju. Samo nisam dozvolio sebi da ostanem slep kod očiju, i da propustim sve one lepe momente koje donosi svakodnevni život i to samo zato što ovo ovde "nije kao tamo". Tako razmišljaju oni koji su došli na godinu-dve da "zgrnu" dolare , pa će onda nazad u svoje selo, te tako ne treba ni da vide gde žive. A to što se
ta godina-dve dok se okreneš pretvorila u 20-30 pa i u "nikad više nazad", to nema veze. Meni je takvih ljudi žao.
A onima koji poručuju da se kao nešto "vratimo"... Mika Antić onomad napisa nešto ovako: ' ... ako ikad odeš, ne vraćaj se više..". Pozdrav iz lepe Australije,
Goran Kovačević, Brizbejn
[objavljeno: 24/02/2008]
