Izvor: B92, 07.Maj.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dostojanstvo vina
Deda Marine Cvetić vodio je decu i unuke u dalmatinske vinograde da rade, podsticao ih da umaču hleb u vino i uživao sa porodicom, familijom i svojom „publikom", ljudima koji su iz daleka dolazili po svojih nekoliko flaša, u vatrenom dingaću. Svi su voleli vino i, kada je na moru u Makarskoj upoznala svog muža Đanija Maskarelija, tada vlasnika male vinarije „Agricolo Azienda Masciarelli", pošla je sa njim u seoce u brdima blizu Jadranskog mora.
Piše: Branko Čečen
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Tekst ustupio magazin "Wine Style"
Vinarija je za proteklih dvadeset godina došla, sa 150.000 flaša godišnje, na današnjih milion i četiri stotine hiljada, sa 300 hektara vinograda, a njihova vina se mogu naći gde god u svetu postoje ljubitelji vina. Ugledne publikacije, poput „Wine Spectatora", regularno listinguju njihove proizvode, a recenzije obično ističu da bi njihova najbolja vina komotno mogla da se prodaju i za više novca. Jedna serija vina s ponosom nosi ime – Marine Cvetić.
„Mislim da mi je vino u genima", tvrdi Marina.
„Svi smo pravili vino sa dedom, a moja majka je strašno uživala opuštajući se uz čašu vina. Piva i žestoka pića mi u životu ne znače ništa, a moj organizam traži vino. Bela vina kad je vruće, kad se jede riba, a sviđa mi se i njihova kiselina. A crvena – ja imam nizak pritisak i čim to osetim, samo mrvica crvenog vina odmah reši taj problem. Meni je vino fizički neophodno za opstanak."
Kako ste dospeli u San Martino sula Marucina?
Upoznala sam svog muža u Makarskoj i pozvao me je u Italiju da radimo. Već je imao malu vinariju, proizvodio je oko 150.000 flaša u to vreme. Imao je malo radnika, a pomagali su mu otac, majka, prijatelji... To je bilo 1988. godine. Sad, za Abruco, naš region, nije se smatralo da ima veliki potencijal, ali moj muž je verovao da su Monte Pulćano i zemlja na kojoj živi neverovatni i da ih samo treba malo više upoznati i imati strpljenja. Kao kada deca ponekad imaju veliki talenat i mogućnosti, ali su loši u školi. Potrebni su veliki rad i strpljenje, ali se na kraju sve to divno isplati. E, to naše dete nam je danas stvarno zahvalno. Otpratili smo ga na fakultet. Danas smo jedna od najpoznatijih i najdinamičnijih vinarskih firmi u Italiji.
Koliko ste znali o vinarstvu, osim onoga što ste naučili u dedinim vinogradima?
Imala sam veliku ljubav prema vinu, a znanje... Reći ću vam to ovako: bacila sam se svim srcem i dušom u vinarstvo, kao dete koje se baci u vodu, pa uči da pliva. Unela u to svoju energiju, ljubav, svoje ideje, promenila sam sistem rada i mnogo šta drugo.
Šta ste naučili?
Pre svega drugog, podelili smo posao. Ja se ne mešam u njegov posao, on se ne meša u moj. Mi smo dva stuba velike ekipe u kojoj niko ne sme da pogreši, u kojoj svako mora dva puta da meri, a jednom da seče. On se bavi plantažom, poljoprivrednim ulaganjima, mašinama, kvalitetom vina i PR-om, naročito u Italiji. Što se tiče ugovora, prodaje, izvoza, stranih novinara, reklama, kancelarije, to je sve moj posao. S vremena na vreme napravimo sastanak, on mene upozna sa svojim delom posla, ja njega sa njegovim, ako imamo neke dileme, to zajednički rešimo. Naš cilj je da radimo sa autohtonim sortama, ali i da sve vreme upiremo pogled u svet. Mi proizvodimo oko milion i tristo, milion i četiristo hiljada flaša, i moramo da pazimo kakvo mišljenje imaju naši potrošači, kako im se kreće ukus, kakve su njihove potrebe. Ne možemo mi da pravimo penušava vina zato što se nama sviđaju penušava vina iz Abruca, već vina kakva ljudi od nas žele i očekuju. Vino je jako kompleksno sa koje god ga strane pogledate – moramo da pravimo analize tržišta, istraživanja sa potrošačima, ali i analize zemlje, teroara, klime i klimatskih promena i još mnogo toga. Ne možeš samo da napraviš dobro vino, gurneš ruke u džepove i odeš u kancelariju. Isto tako, ne možeš samo da misliš na marketing i reklame, a da ti vino bude osrednje. Ko shvati koliko mnogo parametara ima rad sa vinom, na koje mora strašno da pazi i bude jako oprezan u odnosu prema njima, shvatio je veoma važnu stvar. Kvalitet u vinogradu, kvalitetna tehnologija, kvalitetan marketing... Sve to može da propadne ako, na primer, donesete pogrešnu odluku o ceni, jer nekad sudbinu jednog vina odlučuje tržište. Čovek treba da se uhvati u koštac sa svom kompleksnošću našeg posla i tek tako će postići značajne stvari.
Kakav je vaš odnos prema vinima Srbije?
Probala sam razna vina u Srbiji. Ima vrlo lepih belih vina, koja mi se veoma sviđaju. U Srbiji je jako lepa klima za bela vina, možda je za crvena malo bolje ići više prema jugu zemlje, jer mu treba više sunca. Ljudi su ovde bistri, odmah gledaju kako ljudi rade na zapadu i uče od njih nove stvari. Ali, važno je da ih mali uspesi ne uobraze. Na prvom mestu mora da im bude grožđe, pa posle toga sve ostalo. To je kao religija. Osim toga, moraju da nauče da se vino menja, ono je moda, ono je trend, morate da budete obavešteni i da radite. Ne kažem da moraš da juriš za trendovima, ali moraš da znaš šta se dešava, da praviš eksperimente i izgradiš svoj stil. Vidim da su vinari ovde jako zaraženi vinskom strašću, ali mislim da treba malo više da putuju po svetu i budu malo skromniji.
Neka vaša vina potrošači i stručnjaci često ocenjuju kao kvalitetnija od njihove cene?
Ne smete nikada da izgubite tlo pod nogama. Vino dozvoljava da vinar dobro živi, ali on ne treba da pokušava da se brzo obogati. To je mač sa dve oštrice i može da donese brzu propast. Vinar mora da dozvoli da nešto postignu i deca i unuci, ako ih ima. Verujem da, ako je čovek pošten prema kvalitetu svog vina, to će mu se vratiti za pet godina.
Kakva su vina kuće „Agricolo Azienda Masciarelli"?
Vino, kao i ljudi, ima karakter i ako se taj karakter nekako prenese do potrošača, znači da si napravio vino koje ljudi zaista žele i mogu potpuno da uživaju u njemu. Naša vina su onakva kakvo nam je grožđe, kakva nam je zemlja. I kakvi smo mi, puna su karaktera mog muža i mene. Ona su snažna, imaju mirise koji osvajaju. Naša vina ne možeš da ne primetiš. Ako si ih probao, sećaćeš ih se uvek. Po dobrom ili po lošem, ali ostaće ti zauvek u sećanju.
Da li je vinarstvo težak posao?
Bez odlične brige o vinogradu, nema dobrog vina. Nema svadbi, nema odmora, nema muža, žene, devojke... U tom trenutku su vaši muž, žena ili deca – vinograd. Mi smo odlučili da na taj način radimo na našem teroraru, na onome što imamo i poznajemo, a ne na onome što imaju i poznaju drugi i da ih kopiramo. Išli smo našim putem, ubeđeni da ćemo stvoriti nešto posebno sa lokalnim, autohtonim sortama grožđa – trebiano d’abruzzo i montepulciano d’abruzzo. Ali, vino može da bude raspoloženje, razočaranje, kultura, most između naroda i kontinenata. Vino briše jaz između naroda i rasa, ali i između generacija. Ono ti otvara vrata sveta, i to velika vrata, ako radiš svoj posao pošteno. Sve to zajedno, za mene predstavlja jedno neverovatno dostojanstvo.
