Izvor: Politika, 15.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dnevnik jedne trudnice
Teško vam pada odricanje od starih navika? Što se kilogrami više gomilaju, to vam se sve dalje čini vaš nekadašnji stil života? I ja se ovih dana pitam gde nestadoše sve one žurke, pijuckanje koktela na "in" mestima, vrzmanje po zagušljivim beogradskim klubovima, lagano đuskanje uz latino ritmove. Lunarni meseci teku li teku, a ja posustajem u noćnom životu. Vreme me pregazi, ne mogu da pratim ritam, brzinu urbanog života. Otvoriše se novi kafići, novi barovi, a ja nisam tu, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zevam u devet. Bože – da li sam to ona ista ja, vesela i dinamična, gde nestade taj čuveni avanturistički duh? Da li sam to počela da živim staromodnim stilom života i da li postadoh prevremeni penzioner u nepunih 30?
Da bih ostala u fazonu, u subotu uveče uhvatih Žmua (šatrovački od Muža) pod ruku i uputih se na tajni zadatak – žurku svog najboljeg prijatelja u poznati kafe. Posustajem već posle prve dileme – šta da obučem? Čežnjivo gledam korsete, miniće, salonke sa visokom potpeticom kojima sam nekada skoro mogla da dotaknem najsjajnije zvezdice na beogradskom noćnom nebu. Kratak, munjeviti pogled u ogledalo. Masivna figura poput najsmešnije karikature, na kojoj se samo naziru nekadašnje "duge noge za igranje i vitko telo za gledanje", izaziva na mom licu bolnu grimasu. Bez izbora, uskačem u trudničke pantalone na lastiš, jedine u koje trenutno mogu da uđem, navlačim "bokserke" sa labavim pertlama kojih sam se nekada gadila i mamin široki kaput. Na suprugovo ohrabrenje, ostavljam stare uspomene po strani i smelo se uputih na žurezu.
Nova prepreka već na sledećem koraku. Slobodnog parking mesta oko kafića nigde ni na vidiku, a tako me mrzi da pešačim beogradskim ulicama sa "lubenicom" oko vrata. Razdaljina od 700 metara, odnosno putanja od automobila do mesta za izlazak, čini mi se kao večnost, nepregledna pustinja, put do mora i nazad. I kada se konačno dokopah cilja, zadihana i oznojena ulazim u prepoznatljivi zagušljivi prostor sa škiljavim osvetljenjem, koji sam nekada tako volela. Nigde slobodne stolice, čak ni barske, a noge već "zapomažu". Uostalom, blam je sedeti kada ovde svi đuskaju. Bezuspešno se trudim da svoje telo još malo zadržim na nogama i pratim ritam, a onda, bez pardona, dižem finog mladića na noge lagane, što mi ranije ni u ludilu ne bi palo na pamet. Pokušavam da se popnem na visoku stolicu što predstavlja veoma ozbiljan cilj. Delujem kao otežala roda, ali šta ću, nije lako biti trudnica i već se kajem što sam se odlučila za ovakvu avanturu. Nekada omiljena "aroma" zagušljivog kluba, sada mi je odvratna. Gužva i metež me nerviraju, a još više me iritira to što svi đuskaju, a ja, u društvu čuvena plesačica, ne mogu da im se pridružim. Telo mi je ukočeno, na nogama tegovi, a oko stomaka šlauf. Svi mi se smeškaju. Samo, ne znam da li su to dobronamerni osmesi ili pak osmesi sažaljenja. Sudaram se sa pogledom u stilu – šta ti radiš ovde, da nisi malo zalutala?
Stari prijatelji se i previše trude oko mene, a tako bih da budem obična, opuštena, kao nekada, i da ne ćaskam sa ekipom samo o terminu porođaja, mučninama, kilaži. Jednostavno bih zaustila – ma daj šefe, koji ti je vrag? Šta ima novo? Je l' si zbario neku novu cicu? U starom maniru, ustala bih i zaigrala jedan dobar ča-ča-ča, i opušteno ispila "sex on the beach". A sada me svi smaraju dobronamernim, ali dosadnim i uvek istim pitanjima – kako si? Kao da sam, ne daj bože, bolesna, a ne samo "malo trudna", što reče jedan političar. Nezaobilazno je i čuveno matematičko pitanje – u kom si mesecu – tako da sam se već i sama zabrojala. Umesto koktela, svi me nutkaju sokom od jabuke, a simpatična kelnerica "po stoti put" mi donosi turu tortilja sa ukusnim sosom. Hvala njoj, baš je ljubazna, a rado bih zaurlala – šta vam je ljudi, pa zar stvarno hoćete da od mene napravite slonicu. Kao da mi to u inat rade, da se više nikada ne uvučem u svoje M kompletiće.
Međutim, brzo sve zaboravljam. Ona stara "ja" u meni se budi. Pozivam bebu na ples i prepuštam se laganoj muzikici, iako me slatki krevet u svoj zagrljaj već odavno zove. Pratim lagane melodije dok me oči peckaju od tolike količine dima po metru kvadratnom. Osmesima uzvraćam osmehom. I na kraju shvatam – opet sam u centru pažnje, pa iako sam ove subote u XXL kombinaciji.
Ni ove noći nisam izgubila rundu. Ovo veče samo za mene je stvoreno. Jednom se desilo i nikada više. Sutra je još jedan novi dan, još jedan koračić do novog lunarnog meseca, dan bliži danu "D". Pogledah u sat – ponoć otkuca. Poput Pepeljuge izađoh, u mesecom okupanu jesenju noć i sa svojim princem odlepršah u obećani svet. Šta još očekivati od života? Zaista, moje novo društvo "u troje" vredi više od svih budućih neproćerdanih noći, neispijenih koktela i nedoigranih plesova.
[objavljeno: ]
