Izvor: Politika, 11.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dnevnik jedne trudnice
Ovaj slatki vanzemaljac na slici je moja beba. Tako bar doktor kaže. Šta? Niste prepoznali? Ruku na srce, nisam ni ja. Sredili se lepo ćalac i ja za prvo slikanje našeg čeda. Stručnjaci kažu – ultrazvuk je čudo. Tu se vidi ama baš sve – prvi bebini otkucaji srca, prvi pokreti, prve nemušte reči... Bizarno, zar ne.
Pred prvi foto-sešn, u čekaonici doma zdravlja nestrpljenje raste, čak i mala trema, sreća, a možda i strah. Čika doktor dugo gleda u ekran kao u kakav akcioni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << film. Kao da je u glavnoj ulozi Brus Li, a ne jedan bebiron. Uzbuđenje je na nivou. Svašta bih zapitala kao na konferenciji za novinare, ali mi se ne da. Kako li samo izgleda taj moj mali podstanar? Da li je živahan, ručka li dobro? Liči li na mamu ili na tatu? Da li je bata ili seka? I posle svih tih pitanja koja mi se prevrću po glavi, dragi doktor sa osmehom na licu pruža mi crno-beli, reklo bi se, pravi umetnički fotos. A ja u čudu. Gledam, okrećem, te s jedne, te s druge strane, a sramota me da pitam, da ne izvalim kakav blam. Sa koje se strane ovo gleda? Gde je tu glava, guza, a gde oči, prsti? Iako zdravorazumski klimam glavom na doktorova objašnjenja, sve mi to liči na apstraktnu sliku. Kubizam ili enformel, video-rad ili nekakvu multimedijalnu izmišljotinu. Čak mi pada na pamet ideja da sa takozvanom fotografijom svoje bebe konkurišem na Oktobarskom salonu. Uz ovu zanimljivu kompoziciju oblika i boja, mogla bih kao svoj umetnički kredo da provučem i priču o beloj kugi, upadljivom smanjenju srpske nacije i ostalim tra-la-la temama.
I dok tako pokušavam da se udubim u najveću tajnu nad tajnama, sličnu Da Vinčijevom kodu, i da proniknem u suštinu stvari, odnosno u zagonetku kakav to Osmi putnik životari u mom stomaku, ponosni tata opijen euforijom svoje buduće titule, zagledan u snimak kao u ikonu ubeđuje me da mu je sve jasno i da sve vidi. "Evo, ovde ti je glava, a ovo su mu noge, a ovo ruke, kako ne vidiš?" U sebi pomislih – samo se ti zavaravaj, što se babi snilo... i ostale Vukove poštapalice. Razočaranje na licu se ne može skriti. Očekivala sam, iskreno, da vidim pravog lepotana, kao sa reklama za "pampers" pelene. To je trebalo da bude fotografija najidealnijeg deteta na svetu, sa krupnim očima i rumenim obrazima – portret budućeg profesora, slikara, genija, malog Ajnštajna, Tesle... A ono, dobijam snimak iz sajnsfikšn filma. I nisam baš pala s nogu od oduševljenja. A baš sam se naoštrila da sutra na poslu s vrata svima zatvorim usta ponosnom izjavom – muško! Pa neka zvuči onako srpski, balkanski! Neka udaraju talambasi na sva zvona. Tako bih s grbače skinula sve znatiželjnike koji me već danima smaraju sa uvek istim pitanjima, a sebi odala još jedno priznanje (pored onog lepe, uspešne, talentovane, mlade), priznanje – srpske majke! Majke koja rađa sinove, uz iskrenu želju da ih više nikada ne šalje na frontove, nego samo na koledže i univerzitete.
Umesto likovanja, ne smem ni da priznam da svoje rođeno dete nisam ni prepoznala, a kamoli videla njegov "ponos" između nogu. Posle ovakvog saznanja, ipak shvatam da jednostavno nisam rođena za nove tehnologije i da ne mogu da se nosim sa svim tim novim stvarima budućnosti. Slađe mi je da sanjam svoju bebicu i zamišljam je u svojoj mašti krojeći je po davno iščitanim bajkama i nedovršenim romanima. Ipak, sam ja u dubini duše jedan nepopravljivi romantik. Sada me definitivno više niko ne može ubediti da svog još nerođenog mališana "provučem" kroz 3D ili 4D mašinu za "skeniranje". I uopšte me ne zanima da li beba ima zelene oči na mamu ili bademaste na tatu. Još da tako zavaljena u fotelju, gledam preko DVD malog elijana kao omiljeni film. Ne dolazi u obzir! A uz to još da dobijem i CD za uspomenu, pa da ga obradim u foto-šopu. Ne, hvala – vraćam se ipak svojim knjigama, i klasicima. A kompjuteri neka žive svoj život. Uostalom, nikada nisam ni volela naučnu fantastiku, samo sam se folirala. Zbog muža.
Isidora Masniković
[objavljeno: 11.10.2006.]
