Izvor: Politika, 13.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Destinacija: Kipar
Nisam sklon glorifikaciji Srba kao etalona kulture, bontona, naroda neponovljive visprenosti, časti. Ono nije da nismo uvek išli u raskorak sa savremenim i normalnim civilizacijama, ali..U realnom životu i van Balkana reklo bi se da sam gotovo realista, a na rodnom „buretu baruta" to zovu nepatriota, da budem blag.
Elem, nakon što su mi sve želje, stremljenja i osećanja otupela ili presahla tokom divnih devedesetih tako da se osećam kao prilično raubovana roba, nakon što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su posle krvave balkanske žurke svetla lagano pogašena, a pomenuti utonuo u laganu uljuljkanost normalnog života pokušavajući da bar u novom veku počne bez zarđalih noževa pod kumovskim plećkama, bez zlatnih zuba u džepu kao trofeja, bez letećih guski i rata kao petog godišnjeg doba, a shvativši da sam sve samo ne budista (jer neki nas ne proširiše do Tokija), konačno sam se porodično samo-poslao u svet van dometa Radio Beograda 1. „Preko", rekli bi u mom kraju.
Destinacija: Cyprus, Kipar, Kipro, Zypern. Deo - južni.
Asocijacija pre dolaska, jer sam dete bankara, u tri pojma: ostrvo, banke, pravoslavna braća. Let JAT-om, laganih 2 i malo jače sata, ka Libanu, pa levo. Dorćol ostade severozapadno. Dobro je, ima nade za maticu Srbiju, uvek mogu da pobegnem odavde prvi put pravdajući sebe da idem na zapad. Obećavajuće za laganje samog sebe.
Stigli smo početkom decembra, sa nekih minus i kusur jedva sagledivih usled smoga, vlage i sivila mutiranih čestica vazduha nad Beogradom, na plus punoletnih 18 stepeni, pod sunce, palme i sve što je potrebno za ublažavanje bola za zemljom šljiva. Statistika u jatovom aeroplanu kaže da ih ima kao Crnogoraca, oko 700.000, pravoslavci, ušli u EU malo svojom, malo tuđom voljom, bili dugo tlačeni pod patronatom, despotima, kolonizatorima. Nacionalni sport prejedanje, grana industrije turizam i pranje para, porez toliki da te blam da ne plaćaš koliko je smešan. Zemlja da je prevezeš za sat i po autom
sa kraja na kraj. Znači Srbija, ostrvska, sa populacijom kao Montenegro. Jezik nasleđen grčki, dijalekt, Engleski, pravilan britanski (bio do 1960. kad su rešili da budu samostalni). Englezima se smučili, kao ranije Latinima, krstašima i ko zna kome, komšije sa severne strane ne pominju, ratove iz sedamdesetih i okupiranu teritoriju ne pominju, kažu da su „unique case". Sve u svemu poznato, gotovo kao kod kuće. Svidelo nam se „na prvu". Sve. Vizuelno i u statistikama. Raspakovali se, i počeli da radimo.
Nisam nikog ubio, a ni samoubio se u susretu sa volanom na pogrešnoj strani auta, u tuđoj traci, jer Kiprani naslediše taj ružan običaj od Engleza, ali bi neprijatno. Ljudi nas kada se delarišemo kao Srbi gledaju prijateljski, očinski gotovo, sa ljubavlju. Znaju mnogo više o nama nego mi o njima, krste se isto kao i mi, jedu nezdravo, puno mesa, jer iako su ostrvo ribu niko neće ni da pogleda, kakav Mediteran, kalamari, masline. Svinjetina, količine kao Gali iz „Asteriksa", vino, sirevi idealni za pomoć srčki da stane što pre, kafa strogo crna, ratluk obavezan. Kupuje se u „Debenhamsu", osećate se prosto kao da ste privilegovani, gotovo deo svetle kolonijalne istorije, iako svaka druga prodavačica ima oblik „babuške" i poreklo iz Nižnjeg Novgoroda, ali Bože moj... Cene, beogradske, izbor evropski, plate negde između. Prihvatljivo (affordable na mrskom okupatorskom, engleskom koji je posle podele i okupacije 1974. od strane braće Kiprana sa viškom turskih gena sa severne strane postao ne tako mrzak, gotovo setno podsećajući na svetle dane Komonvelta). Rekoh, isti mi.
Hteo to ili ne čovek se oseti kao kod kuće, jer vlada lagani haos u svim sferama života, življenja, dezorganizacije i hedonizma. Smisao za tačnost i profesionalnost ne postoji, gradski saobraćaj ne postoji, sve lagano, uz neizbežno „take it easy", kao da su sa Jamajke. Nirvana u svemu. Život se konzumira kao i jela, piće i automobili, preterano, sebično. Jednom se živi, pa zašto onda da bude u stresu. Ako zakažete poslovni sastanak akademskih 15 minuta zakašnjenja pomnoite sa faktorom odnosa stare valute funte ka evru , oli ti 1,71, tako da dobijete faktor opuštenosti.
Banke na svakom koraku, engleski brendovi, grčka muzika koja neodoljivo podseća na našu hiperprodukciju ogavnih nota, ili obratno, lagano, u nesuglasju sa istim. Čudan miks, ali opstaje. Klinci kao i svugde, skejtovi, BMX, ajpod, kao i svi klinci ove planete, isti, mondijalisti pravi, ispravno i bez predrasuda, kako i treba. Sve oko nas portabl, zgrade, ljudske fizionomije, planine sa sve snegom na sred Mediterana, raj. Nestvarno.
Gradova komada četiri, a realno dva. Limasol kao luka i vena zemlje, Nikozija kao prestonica i poslovni centar. Manastirska Sveta gora na Trodosu jedinoj i najlepšoj planini u prečniku od par stotina km, predivan pogled na Izrael i Liban, a ako niste Kipranin i na Tursku (ovo važi i za Srbe, čisto za saosećanje i večno pozivanje na onih 500 i kusur godina iz kojih izađosmo kao crnokosi tamnoputi Sloveni.) Kad je vedro, a to je nekih 265 dana, sa prosečnih 16.5 stepeni u januaru.
Najveće bogatstvo zemlje su ljudi, srdačni, nestvarno prijatni, predusretljivi do neverovanja, pre svega bez ikakve napetosti i užurbanosti. Kao sedativ deluju na sve oko sebe, pa i na vesele Srbe.
A Srbi? Bankari, građevinci, fudbaleri, konobarice i „IT" sektor. Cenjeni bilo čime da se bave, voljeni, iskreno od strane braće, jer je na žalost mnogo slične gorčine popijeno od strane oba naroda, mnogo osvajača, mnogo osećanja nemoći jer si mali, mnogo obećanja od velikih koja nikad nisu prerasla u nešto više od praznih reči prema kojima se upravljalo kao da su Sveto pismo. Imate osećaj sigurnosti i ujedno nemate onaj osećaj inferiornosti koji se ponekad javi jer smo realno zemlja trećeg sveta. Nije im jasno kako nismo u EU, zašto nismo, kako oni jesu, a ponekad nam i zavide. Isti DNK. Pravoslavni.
Da zaključim: Kipar je slatkiš, lagan, domaći, konzumira se lagano, nadam se dugo. Probati obavezno.
Branko Nikolić, Nikozija, Kipar
[objavljeno: 14/03/2008.]
