Izvor: B92, 23.Mar.2010, 17:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca srama - deca sreće
Francuski istoričar Fabris Veržili procenjuje da je za vreme četvorogodišnje nemačke opsade Francuske rođeno oko 200.000 dece čiji su očevi nemački vojnici. Ta deca su ceo život bila omalovažavana.
Mijo, Martin, Mišel i Hedviž, iako više nisu deca, tokom međusobnih susreta uvek pričaju o svojim očevima. Sve četiri žene su rođene u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata.Njihovi očevi bili su nemački vojnici.
Mijo Panije koja sada ima 60 godina, rado >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << priča ljubavnu priču svojih roditelja nastalu usred rata.
"Moja majka je išla u jedan kafić gde su se odvojeno jedni od drugih, sastajali mladi Francuzi i Nemci. I tokom rata oni su sebi morali da priušte malo razonode. Moja majka i njena prijateljica su stolice nemačkih vojnika posule sprejom koji izaziva kijavicu", izjavila je ona za nemački državni radio "Dojče vele".
To je primetio njen otac, tada nemački vojnik, i smejao se svojim saborcima koji su kijali, te je potom seo za sto mladih Francuskinja. To je bio početak jedne ljubavne priče koja je bila zabranjena. Žene koje su stupale u vezu sa vojnicima u Francuskoj su dugo vremena bile prezirane.
Ipak, kćerke su tražile svoje očeve. Želele su da shvate istoriju. Mijo i Hedviž su svoje očeve pronašle. Drugi još traže.
Hedviž Roberval neguje intenzivan kontakt sa porodicom svog oca koji je već preminuo kada ga je pre nekoliko godina tražila. Sada je ova Francuskinja podnela zahtev za nemačko državljanstvo. Za nju bi ovaj dokument predstavljao kasno priznanje i oslobađanje od osećaja krivice.
"Uvek sam se stidela svog oca zato što su mi se drugi rugali još dok sam bila mala. Čak ni moji najbolji prijatelji nisu znali. Nikada nisam pričala o tome. Danas mogu da pričam otvorenije," izjavila je ona za nemački radio.
Ni Mijo Panije godinama nije mogla da govori o svojoj sudbini. To joj je zabranio očuh koji je usvojio dok je bila dete. Uprkos tome, ona je decenijama tražila svog oca. Pronašla ga je tek pre pet godina uz pomoć jedne berlinske organizacije. Otac i kćerka su razmenili nekoliko pisama, a potom su se sreli u blizini Frankfurta. Otac je bio vrlo bolestan.
"Meni je bio neverovatno lep. Privukao me je svojim plavim očima, uprkos bolesti. Sela sam pored njega i tako smo proveli nekoliko trenutaka. Razmenili smo nekoliko reči na engleskom, nemačkom i francuskom jeziku", navela je ona.
Mijo Panije kaže da je to bio trenutak u kojem je osećala da je pronašla svoju drugu polovinu. Kako bi to i ovekovečila, sada i ona želi da podnese zahtev za nemačko državljanstvo.Zahtev je već uputila nemačkoj ambasadi i sročila ga na nemačkom jeziku.
Taj zahtev počinje rečima: "Bila sam dete srama. Na kraju sam dete sreće."
Njena priča kaže Mijo Panije, danas ni u kom slučaju nije sramota. Ona sebe smatra simbolom ujedinjene Evrope.
