Izvor: BKTV News, 12.Maj.2017, 08:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Danas slavimo Svetog Vasilija Ostroškog, sveca poznatog po čudima (FOTO)

Srpska Pravoslavna Crkva i vernici danas slave sv. Vasilija Ostroškog, čudotvorca, iscelitelja, svetitelja.

O čudima ostroškog sveca mnogo se čulo i svedočilo, kako u davna vremena tako, hvala Bogu, i dan danas. Međutim, malo je onih koji znaju odakle je i ko je zapravo Sveti Otac Vasilije Ostroški.

Svetog Vasilija je u našoj Srpskoj Crkvi Gospod odredio za posebnu misiju, za pomoćnika i iscjelitelja svih nevoljnih i bolnih, koji s čvrstom verom i ljubavlju >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << dolaze i pristupaju mu kao velikom čudotvorcu i Božijem ugodniku, i traže pomoć od Gospoda posredstvom ovog velikog svetitelja, velikog Božijeg ugodnika, jerarha i učitelja, molitvenika, podvižnika, revnitelja svete pravoslavne vere, Vasilija Ostroškog, po čudima poznatog širom vaseljene.

Prema zapisima, a ponajviše po usmenom narodnom predanju, dečak Stojan Jovanović se rodio 28. decembra 1610., na praznik 20.000 Svetih Mučenika Nikomidijskih, stradalih od cara Duklijana. O njegovom rođenju, detinjstvu, mladosti i životu, malo se zna. Zemlja njegovog rođenja je Hercegovina - krševita, sva od uvala, vrtača, škrapa, vodoplavnih polja. Njegovi roditelji su bili bogobojažljivi i blagočestivi ljudi Petar i Ana, a posle njega, izgleda da dece više nisu imali, i nad svojim jedincem bdeli su kao nad najvećim blagom. U patrijarhalnom hercegovačkom selu, Mrkonjići, u kome se sirotinjski hleb od jutra do mraka morao grabiti od kamena i ćudljivih kraških bujica, i zalivati gorštačkim znojem, otac porodice odlazio bi jutrom za svojim težačkim poslovima, ili na svoje polje ili u mobu kod suseda, ili na ispomoć kaluđerima obližnje svetinje u poljskim radovima i u samom manastiru. Stojan je odrastao najviše uz majku, ćutljivu i blagočestivu domaćicu Anu, po predanju - „onu kojoj se Bog smilovao“, kako joj prema bibliji ime kazuje. Rastao je u jednoj od onih dimljivih kamenih kućica, suvo složenim od lomljenog kamena i pribijenih uz kamenite obronke na škrtim zaravnima popovopoljskih brda, sa krovom na dve vode, pokrivenim slamom, ševarom ili kamenom pločom, retko daskom.

Majka ga je od malih nogu učila pobožnošću, čistoti, ali i strahu Božijem. Njihovi dani počinjali su i završavali se molitvom Bogu i zavalskoj Majci Božijoj, pred porodičnom ikonom, u tihoj poslušnosti i poštovanju starijih i skrušenom stajanju pred Bogom, što se nezaboravno utisnulo u dečakovu dušu. Svoj veliki dug i najtopliju ljubav prema majci, kraj koje je proveo svega dvanaest godina svoga života i koja mu svojom tihom ljubavlju otvorila srce i ispunila ga strahom Božijim, Ostroški Čudotvorac nosio je u srcu večno. Sa neizmernom blagodarnošću, on je svoju zahvalnost roditelju izrazio, sa dopuštenjem Božijim, gotovo tri veka posle svoje smrti, čudesnim javljanjem jednom bogobojažljivom meštaninu i otkrio mu mesto majčinog neobeleženog, zaboravljenog i korovom obraslog groba, pred crkvom Svetog Nikole u Mrkonjićima. U snu je seljaku predao grob na staranje, a ovaj ga je nakon godinu dana ukrasio dostojnim spomenikom.

O mladome Stojanu Petrovome Jovanoviću, Hercegovci su pričali da je bio ukras celog sela, marljiv i prvi u svakoj vrlini – u pobožnosti, dobroti, darežljivosti i lepom vladanju. Njegov primer poučno je delovao na mnoge nevaljale momke u selu, koji su njime podstaknuti postali bolji ljudi. Prema predanju, Stojan je, radeći, povazdan se Bogu molio, a kada bi osvanula sveta nedelja ili kakav praznik, odlazio bi u crkvu na bogosluženje. Nikada nije uzimao učešća u narodnom veselju kraj crkve i nikada se u kolo nije hvatao.

Iz straha da im Turci ne povedu sina u janjičare, brižni roditelji Petar i Ana, uprkos svoj svojoj ljubavi prema sinu jedincu ili upravo zbog nje, svesni opasnosti, a znajući koliko je sam Stojan voleo Crkvu, odluče da svoga jedinca, privedu i svojim roditeljskim blagoslovom na put monaškog iskušeništva isprate u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Zavali. Tako je Stojan Jovanović od najranije mladosti, računa se u uzrastu od oko 11 godina, oko 1662. godine, postao manastirski đak i kao iskušenik našao se pod budnim okom i duhovnim rukovodstvom igumana Serafima Zavalca.

Nakon nekoliko godina provedenih u Zavali, Stojan je nastavio iskušeništvo u Tvrdošu, za koje se ne zna pouzdano koliko je trajalo, a počelo je oko 1625. godine. Smatra se da je postriženje u monaški čin sa imenom Vasilije, i posle izvesnog vremena postriženje u đakonski, a kasnije i u sveštenički čin mogao da primi, po svetogorskom običaju u vreme posta, negde između 1630. i 1635., sa dvadeset i pet godina života, najkasnije do proleća 1635. Svečani čin hirotonije arhimandrita Tvrdoškog Vasilija za mitropolita Zapadnohercegovačkog sveštenodejstvovao je patrijarh Pajsije na Preobraženje, 19. avgusta 1638. godine, kada se preobražavaju i gora i voda sa dušama ljudi pravoslavnih, na praznik koji daje predznamenje delovanj novog arhipastira ne samo tokom njegove zemaljske službe u Hercegovini i Skenderiji nego i kroz čitavu istoriju svoga hrišćanskog roda.

Zapadna Hercegovina bila je izložena najtežim nevoljama ratnog vremena, zbog opasnosti od latinskog unijaćenja ili turčenja, Sveti Vasilije je nakon Tvrdoša i prigradskog manastira kod Onogošta(Nikšić) prešao u Ostrog, gde je kao pokretač obnove ostroške porodice sav svoj imetak stavio u službu njenog daljeg izgrađivanja i utvrđivanja, videći u njoj novu neosvojivu graničnu tvrđavu Pravoslavlja iznad Istoka i Zapada, koja je imala da se uzvišenošću svetosti obnovitelja i žitelja, uzdigne u meru rasta visine Hristove i kojom je čudo blagodati Božije imalo da ulazi u ljudske živote, po meri vere koja ih je do njenih visina uzdizala, bez obzira na to odakle su dolazili i gde su se vraćali.

Duboko prožet duhom i tradicijama pravoslavnog monaštva, Sveti Vasilije je osećao potrebu da služi, da bude koristan ne samo sebi već i drugima, svom narodu, smatrajući da će se narod očuvati u veri i vrlini ne toliko fizičkom borbom koliko snaženjem i kultivisanjem narodne duše, jačanjem religioznosti i morala, negovanjem narodne kulture i svetlih tradicija. Zato je on i nastojao da njegova prvobitna ostroška pećina preraste u manastir, koji bi kao i drugi pravoslavni manastiri bio rasadnik ne samo verskog već i celokupnog duhovnog života kod okolnog naroda. Međutim, važno je istaći da asketsko podvizavanje pod Ostrogom Svetog Vasilija nije odvojilo od njegovog staranja za svoju pastvu, niti od njegovih brojnih arhijerejskih dužnosti. Naprotiv, njegov podvižnički život još više je razvio narodno poštovanje prema njemu. Svetiteljski život i neumorni rad Svetog Vasilija stvorili su mu ogroman ugled među savremenicima. Narod Crne Gore i Hercegovine poštovao ga je kao Božijeg čoveka poslanog radi spasenja svoga roda. Zemaljski život i rad Svetog Vasilija, i kao podvižnika i kao arhijereja jedne od najvažnijih oblasti u Pećkoj patrijaršiji 17. veka, trebalo bi posmatrati u sklopu opštih prilika i stanja Patrijaršije onoga vremena. Jedino na taj način će moći da se shvati i pravilno oceni njegova lična sudbina, trpljenje i rad na dobru Crkve i porobljenog i mnogostradalnog naroda, kao i njegov značaj u duhovnom životu našeg naroda kroz vekove.

Kao Sveti vladika Zahumski i Skenderijski poslednjih pet godina svoga zemaljskog života, proveo je u Svetovavedenjskom manastiru Ostrog, delujući iz njega širom svoje eparhije Istočnohercegovačke i prebivajući u danonoćnom molitvenom podvigu. Kraj svoga mukotrpnog i bogosvetlog zemaljskog života sv. Vasilije dočekao je u subotu Svetle nedelje, 12. maja 1671. godine, u svojoj ostroškoj keliji „prestavi se Sveštenopočivši vladika Vasilije Zahumski i Skenderijski“, kako je zapisao bezimeni monah na jednom rukopisu Ostroškog manastira, iskazujući opšte uverenje zahumske i skenderijske pastve, da se Vladika njihov posvetio još za života svoga među njima na zemlji.

Svetitelj Ostroški se upokojio u svojoj keliji, koja je u času njegovog prestavljenja zasijala nebeskom svetlošću. Telo Svetopočivšeg Vladike Vasilija bratija manastirska, po crkvenom poretku, dostojno, sa pesmom i suzama, sahranili su u grob, na zaravni padine, ispod hrama Vavedenja Presvete Bogomajke. Iz stene, u visini, pod kojom je ispustio svoju svetu dušu i na kojoj inače nema nimalo zemlje, ubrzo je izrasla vinova loza koja i do danas rađa.

Sedam godina kasnije Svetitelj se javi u snoviđenju blagočestivom nastojatelju svoga starog manastira Svetoga Luke u Župi Nikšićkoj, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i ubedio ga tek iz trećeg puta, oprljivši, prema snovima opreznog, kaluđera žarom iz kadionice u snu, od čega ga je i po buđenju bolelo ožareno lice, da pođe sa svojim monasima u Ostrog i da tamo, uz zajednički post i molitve i svakodnevno služenje Svete Liturgije, otvore njegovu grobnicu. Kada su otvorili Svečevu grobnicu, ugledali su njegovo proslavljeno, netruležno telo, žuto kao vosak i mirisno kao bosiljak. Potom su ga uz molitve preneli u Sveti Kivot, preodenuli u nove sveštene odežde, a onda uzneli uz gredu, i položili u hram Svetog Vavedenja, ispred ikonostasa, u kome su uskoro freskopisali i najstariji Svečev lik na zidu nasuprot ulazu, gde se i danas može videti.

Za Svetog Vasilija Ostroškog kažu da je jedini svetac koji ne prašta uvrede. O tome se već dugo prepričava i sledeđa anegdota:

"Za vreme austro-ugarske vladavine Bosnom i Hercegovinom okupila se bila 1895. godine velika masa sveta u Bileći, pred kancelarijom kotarskog predstojnika M. Adamovića da traže prolaznice (propusnice) za Crnu Goru radi odlaska u Ostrog. Oko 9 časova ujutru izađe Adamović na balkon, uz koji su bile kamene stepenice i oštrim tonom progovori narodu:

"Zalud me čekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog! Zašto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema ništa osim one suve trupine što su Crnogorci stavili u kovčeg i proglasili za sveca!“

Izgovorivši ove reči okrene se nekako nespretno na poziv jednog svog činovnika, te mu se momentano poklizne noga i on se stropošta niza stepenice i slomi nogu. Odneli su ga odmah u bolnicu gde se lečio čitava dva meseca. Iz bolnice je poručio da se narodu izdaju propusnice i da svako ko želi može ubuduće nesmetano ići u Ostrog. I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavetovao se da će to i ubuduće činiti svake godine.

Smatrajući ovaj svoj težak polom kao kaznu Božiju za psovanje Čudotvoraca i Ugodnika Božijih, otada se više nikada nije rugao i pogrđivao pravoslavne svetinje.“

Dakle, ako ste se pred ćivotom (kovčeg sa moštima sveca) zarekli nešto, na vama je da ispunite to obećanje.

Manastir u kome počiva Sveti Vasilije Ostroški je mesto na kome su mnogi vernici pronašli svoj spas… Manastir Ostrog, tokom cele godine je najposjećenije svetilište u Crnoj Gori, a posle Hristovog groba i Svete gore, ovo je treće najposećenije svetiliste u celom hrišćanskom svetu.

Ako rešite da potražite pomoć ovog sveca, od danas bi trebalo da počnete strogi post koji će trajati sve dok na Trojice ili Duhove (Pedesetnica) 4.juna, ne odete na Ostrog i tamo se pričestite.

Nastavak na BKTV News...