Izvor: BKTV News, 25.Maj.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danas je Spasovdan: Spasavanje u veri širenjem hrišćanstva
"Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje, biće osuđen".
Srpska pravoslavna crkva proslavlja danas Spasovdan ili Vaznesenje Gospodnje, hrišćanski praznik koji se obeležava 40 dana nakon Vaskrsa, uvek u četvrtak.
Spasovdan je jedan od najznačajnijih praznika u hrišćanstvu, a koliki značaj ima za Srpski narod govori podatak da je najstariji istorijsko-pravni dokument srpske srednjovekovne >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << države, Dušanov zakonik, obnarodovan baš na Spasovdan 1349., a Beograd je za gradsku slavu uzeo Spasovdan u spomen na 1403. godinu, kada je despot Stefan Lazarević Beograd proglasio prestonicom Srbije.
Grigorije Niski (395) kaže da se ovaj praznik u Kapadokiji zvao η̉ ε̉πισωζομέμη (i episozomemi), srpski Spasovo, Spasovdan, po svoj prilici zato, što se u ovaj dan dovršilo delo našeg spasenja i iskupljenja. U Antiohiji se ova reč dodavala ka nedelji koja prethodi Vaznesenju ili koje dolazi iza njega. U srpskoslovenskim tekstovima ovaj praznik se zove prevodom grčke reči α̉νάληψις, naime uzeće, a negde se i danas otuda zove ovaj praznik „vazam“. Ovaj dan se zvao još i τεσσάρακοστή ili četrdeseti dan (5. kanon nikejskog sinoda). Latinski se ovaj praznik zove Ascensio, Ascensio Domini.
Čega se zaista prisećamo na Dan Vaznesenja Gospodnjeg?
Prema hrišćanskom verovanju, Hristos je vaskrsenjem pokazao da je jači od smrti i 40 dana kasnije dok su apostoli bili za trpezom, Hristos im se ponovo javio i rekao: "Idite po svem svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen".
Da bi u tome uspeli, Hristos im je obećao Duha utešitelja i zapovedio da do silaska Duha Svetoga ne izlaze iz Jerusalima. Tako su mogli da prenesu Hristovu veru u svet i time ljude spasavaju u veri - odatle naziv Spasovdan.
Podignutih ruku Hristos je učenike i blagoslovio nakon čega se počeo uznositi na nebo, čime se, završivši delo spasenja, vratio Bogu na nebesima i „seo sa desne strane Oca.“
Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. u Carigradu i Antiohiji, tako se i u našoj Crkvi na ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgičkih običaja rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasiteljevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji.
Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Carica Jelena je dala da se na Eleonskoj Gori sagradi velelepna bazilika, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje se već u IV –om veku označavalo kao mesto Vaznesenja, gde se još i danas nazire trag stope Spasitelja.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović je o Vaznesenju i Spasovdanu zapisao sledeće: "Kad lastama ponestane hrane i kad se stud približi, one se onda kreću u tople predele, u predele obilne suncem i hranom. Napred leti jedna lasta prosecajući vazduh i otvarajući put, a njoj sledi ostalo jato. Kad nestane hrane za dušu našu u ovom materijalnom svetu, i kad se približi stud smrti – o, ima li kakva lastavica, koja će nas povesti u topliji predeo, gde je obilje toplote i hrane duhovne? Ima li takvog predela? Ima li, ima li, takve lastavice?
Izvan kruga hrišćanske crkve niko vam na ovo pitanje ne zna dati nikakav pouzdan odgovor. Jedino crkva zna, i to zna pouzdano. Ona je videla taj rajski predeo, za kojim duša naša čezne u mraznom sumraku ovog bitisanja na zemlji. Ona je videla i tu blagoslovenu Lastavicu, koja je prva uzletela u taj željeni predeo, prosecajući Svojim moćnim krilima tamnu i tešku atmosferu između zemlje i neba, i otvarajući put jatu za Sobom. Osim toga crkva na zemlji zna vam kazati i za bezbrojna jata lasta, koja su sledovala onoj prvoj Lastavici i odletela za njom u zemlju blagu, obilnu svakim dobrom, u zemlju večnog proleća.
Vi se dosećate, da ja pod tom spasonosnom Lastavicom mislim na vaznesenog Gospoda Isusa Hrista. Nije li On sam za Sebe kazao, da je on početak i put ? I nije li On sam rekao Svojim apostolima: ja idem da vam pripravim mesto, i uzeću vas k sebi (Jov. 14, 2-3)? I nije li im još pre toga rekao: i kad ja budem podignut od zemlje sve ću privući k sebi (12, 32)?
To što je On rekao, počelo se ispunjavati odmah posle nekoliko nedelja, i produžilo se ispunjavati do dana današnjega, i ispunjavaće se do kraja vremena. To jest, budući početak prvom stvorenju sveta , On je postao početak i drugom stvaranju ili blagodatnom obnovljenju stare tvari. Greh je salomio krila Adamu i celom Adamovom potomstvu, te su svi otpali od Boga, udaljili se i slepili se s prašinom, od koje im je telo bilo stvoreno. Hristos je kao Novi Adam, prvi čovek, Prvenac među ljudima, koji je s duhovnim krilima uzneo se na nebo, ka Prestolu večne slave i sile, proputivši tako put ka nebu i otvorivši sve kapije neba Svojim duhovno okrilaćenim sledbenicima.
Kao orao što propućuje put orlićima svojim. Kao lastavica što ide napred, ukazujući jatu put i slamajući teški otpor vazduha.
Hvalimo i mi i blagosiljajmo Gospoda, koji nam je vaznesenjem Svojim otvorio um, da vidimo put i cilj našega života. Hvalimo i blagosiljajmo Oca, koji na našu ljubav prema Sinu odgovara Svojom ljubavlju, i useljava se zajedno sa Sinom, u svakog onog koji drži i ispoveda zapovesti Gospodnje.
I držimo u umu našem neprestano Oca i Sina, hvaleći ih i blagosiljajući – kao apostoli negde u gradu jerusalimskom – čekajući, da i na nas siđe sila s visine, Duh Utešitelj, koji još pri krštenju na svakog od nas silazi, no koji se zbog greha naših od nas udaljava. Da bi se i u nama tako obnovio ceo prvobitni nebesni čovek. Da bi se tako i mi, kao apostoli, udostojili, da nas blagoslovi proslavljeni i vazneseni Gospod naš Isus Hristos, kome neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.“
Spasovdan u narodu
Pored uvreženog verovanje da se na ovaj praznik muškarci ne briju, žene ne umivaju, a deca ne kupaju, te da danas ne valja dremnuti, u narodu se Vaznesenje Gospodnje smatra danom za početak svih bitnih poslova – prvenstveno za stočare i zemljoradnike, pa ga narod ponekad zove i Spasovlje. U pojedinim krajevima Srbije vladao je i običaj da se osušena glava svinje koja se čuvala preko godine na Spasovdan pojede kako bi sve svinje ubuduće bile slatkorane, odnosno da bi im prijalo "sve što po gori popasu, a iz korita poloču".
Zatim se oglodane vilice svinje, koje se ne razdvajaju, okače u pčelinjaku kako bi i pčele napredovale.
Beograd: Zbog Spasovdanske litije ove ulice su zatvorene za saobraćaj
