Izvor: Blic, 17.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da život, najzad, pobedi politiku
Da život, najzad, pobedi politiku
Društveni, odnosno politički kontekst, je promenjen, još samo da ljudi počnu drugačije da misle. Ima jedan vrlo indikativan monolog u predstavi 'Murlin Murlo' reditelja Radoslava Milenkovića gde se, između ostalog, kaže: 'Već čitava dva dana živim u vašem gradu, posmatram vas i čudim se kako možete tako da živite. Tužno je sve to, tužno. Trebalo bi sve obnoviti, prepraviti, prekrojiti. I svi bi stali na svoje mesto. Ja ću se, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << naravno, truditi - onoliko koliko je u mojoj moći - da pokrenem sve u gradu da drugačije misli počnu da se roje u glavama ljudi', kaže poznati glumac Boris Isaković koji igra u čak sedam pozorišnih komada na raznim scenama u Jugoslaviji i bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Jedna od predstava u kojoj igra je i 'Pad' Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića koja se nedavno vratila sa gostovanja u Gracu, Milanu i Firenci.
Komentarišući ta gostovanja Isaković navodi da je predstava trajala čitavih 35 minuta kraće bez štrihovanja teksta i da je, ako su dugi aplauzi znak dopadanja, odlično prošla.
'Međutim, razlikuju se reakcije naših ljudi tamo i stranaca'. Na koji način?
- Stranci su se uglavnom pitali šta znači kraj. A naši ljudi su sa posebnim zanimanjem gledali predstavu koja govori o onome zbog čega su oni napustili svoju zemlju.
Kako gledate na to što je predstava u domaćoj javnosti prilično osporavana?
- Ona jeste prst u oko. Međutim, po mom uverenju mogla je da bude još žešća, ali sa više razloga. Ne bih se složio sa kritikom koja, recimo, osporava scenu sa popovima. Nema tu ničeg što nije tačno. Ono što je Biljana napisala jeste bio naš život poslednjih deset godina. Koliko i kakvog smisla ona ima sada, nakon oktobarskih promena?
- Ona jeste, u izvesnoj meri izgubila na aktuelnosti. Ali! Odjeci tog vremena su u nama. I ona može da živi dokle god živi takav način mišljenja. Uglavnom živite i radite u Novom Sadu; koja je srazmera tih odjeka prošlih vremena i onoga što se promenilo nakon 5. oktobra?
- Ne znam koliko su se stvari suštinski promenile. Ponovo se, u velikoj meri, srećemo sa problematičnim kadrovskim rešenjima na vitalnim mestima i sa ljudima koji ni na prethodnim poslovima nižeg ranga nisu ništa uradili ali su se zato sad popeli na hijerarhiskoj lestvici. Sa jedne strane jasno je da nam treba još mnogo vremena da se stvari srede i iskristališu, a sa druge ne znam da li ga imamo. No, najočiglednija promena do koje je došlo jeste ta što ljudi ponovo imaju neku zdravu nadu i entuzijazam. Mislite da je ono što se dogodilo u glavama i dušama ljudi daleko bolje, jače i naprednije od onoga što se iz dana u dan dešava na konkretnoj političkoj sceni?
- Da, baš tako. Vidite, većina ljudi koji su funkcionisali u tim opozicionim partijama imali su jedan jedini program, a to je da sruše Slobodana Miloševića. Sada je pred njima da dokažu zašto su ga rušili. Međutim, i sebe ubrajam u one entuzijaste, i verujem da će se, da li do izbora krajem decembra ili u nekom dužem periodu, stvari pročistiti i ipak doći na svoje mesto. Za početak, valjalo bi se okrenuti detaljima, odnosno kako to narod kaže, počistiti ispred svoje kuće. U kom smislu?
- Još uvek se užasno mnogo bavimo nekom, nazovi, globalnom politikom. Ljudi teško mogu da se odreknu toga, jer reč je o vrzinom kolu. Kada se, recimo govori o pomoći koja stiže odavde ili odande onda je sve to nekako neopipljivo. Njima, slikovito rečeno, to znači da im neko zakuca na vrata i da 200 DEM. Sem toga i dalje je, gotovo presudno ko je bliže nekom ministru, kada će ga ministar primiti, i tome slično. Daj, uradi nešto, pa će možda ministar doći kod tebe. Šta je to konkretno što zamerate novim vlastima?
- Jedna od stvari koje mi smetaju je ta što su, izgleda, zaboravili na kulturu. Ne mislim samo na pozorište ili konkretan projekat, nego na plansko bavljenje kulturom što je neophodno za opstanak nacije! O kulturi i o stvaralaštvu se teško može govoriti, a da se pri tom ne govori o emocijama. Gde su uopšte lične emocije u ovoj našoj globalnoj priči?
- Izgleda da je priča o njima još uvek luksuz za nas. Ali! Pre ili kasnije i pojedinac i nacija se suoče sa tim da su emocije, ili ono što se danas popularno zove emotivna misao i misaona emocija, kostur življenja. Nedavno smo razgovarali o tome kako bi bilo neophodno napraviti predstavu koja se upravo bavi čovekom ovog prostora koji se vraća svojim ličnim tugama, ljubavima, radostima, patnjama... Voleo bih tu pobedu običnog života nad krupnim političkim pitanjima. I osvajanje individualne slobode! Dugo smo zavisili od tuđih odluka. A čija je odluka bila da se ipak igra 'Maksim Crnojević' u Narodnom pozorištu u Beogradu (koji, kako je rečeno, nije odigran zbog bolesti glumca) prvog dana generalnog štrajka zbog nepriznavanja izbornih rezultata?
- Toga dana došao sam na ranije ugovoreni sastanak sa celom ekipom. Odbili smo da imamo čak i probu a ne predstavu iako nas je direktorka Drame ubeđivala u suprotno. I nije glumac bio bolestan nego nismo hteli da igramo. A kako se ta pobeda običnog života nad krupnim političkim pitanjima postiže?
- Promenom u načinu mišljenja i u pristupu stvarima.
Tatjana Njezić
