Izvor: B92, 16.Maj.2011, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li možemo da živimo bez govora?
Pokušala sam da se zavetujem na ćutanje na 24 sata. Dve nedelje sam planirala da tog dana sa sobom nosim blokčić i olovku i da se nađem u svim svakodnevnim situacijama – prodavnica, posao, prijatelji, dečko, prevoz, ulica... Nisam htela da se štedim.
Ćutanje je prastara vidljiva praksa kontemplacije kojom su još najstarije tradicije mislile da mogu da se pokaju, očiste, uzdignu, oslobode i dostignu „superlativ mudrovanja". Mudrovanje je uglavnom bilo rezervisano >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za bogate i ugledne, a razvijala se u vreme dokolice, odnosno, dokolica je bila luksuz starog robovlasničkog društva (npr. antičke Grčke) kada su nastali zakoni i paradigme koje su za dosta modernih nauka postavile temelj.
Moje planirano ćutanje je trebalo da bude samo eksperiment koji bi pokazao koliko smo sposobni da se na kratko odreknemo jedne od osnovnih karakteristika koja nas čini ljudima i koja je produkt onog sapiensa iz homo sapiens. Takva nesvakidašnja praksa bi sigurno postala predmet različitih rasprava i, naravno, omiljene nam diskriminacije.
Sve na šta nismo navikli nam se čini neprimerenim, ali i stvara osećaj nelagode, a to bih sigurno izazvala u prodavnici pred ljudima koji su svesni da sam savršeno sposobna da razgovaram, a sad me vide sa blokčićem i olovkom u ruci kako se guram u redu ispred kase. Bila sam spremna na diskriminaciju zarad saznanja. Možda bih stvorila neprijatnost sličnu onoj kada bih se na sahrani pojavila u beloj haljini.
Govorom trošimo energiju kao što trošimo za hodanje, listanje knjiga i vođenje ljubavi. Takvo trošenje energije je čista robotika, automatsko je i nesvesno. To znači da se zalud rasipamo. Besmisleni razgovori na ulici kada na pitanje odgovaramo pitanjem a na odgovor dajemo još jedan odgovor, sve bez ikakvog smisla i reda.
Da li smo počeli samo da upijamo reči i da ih nekontrolisano bacamo svuda uokolo... Jedan dan bez reči mi se više čini kao mučenje jer bih bila nemoćna da odreagujem na vreme, da stvorim društvenu situaciju po želji jer ne bih mogla svima da se obratim na pravi način i da odgovaram pre nego što momenat prođe.
Šta bi se desilo kada bismo tu energiju koju zadržavamo nepričanjem akumulirali u sebi? Nadam se da bismo bili brži i inteligentniji ili je trošili na svrsishodnije razmišljanje.
Prvo moram da utvrdim i da se postaram da se svi složimo da tišina za nas ne postoji. Mi nemamo nikakvo iskustvo sa njom. Pričaju nam o tome i pevaju pesme, ali nama nije poznata. Ja mogu da ćutim ali moj um ne može da mi obezbedi odsustvo svih zvukova. Pokušajte da ćutite 20 sekundi i da budete u sebi. Koliko se samo reči čuje. Nemoguće je iskusiti odsustvo svakog zvuka jer su nam umovi veoma nemirni.
Moja ad hoc odluka da ćutim je bila loša u startu. Smatra se da su sve ovakve prakse skoro besmislene, ali svako pojedinačno pokušava da nađe smisao u njima ili besmisao.
Prvo, nisam dobro razmislila da li je to meni blisko i koliko može da loše da utiče na mene, ali i koliko mogu da izgubim. Post i rad, kao i meditacija su odlični vidovi kontemplacije. Joga takođe. Neke prakse se svode na iskušenja, neke ne, ali retko su to javne i globalno prihvaćene prakse ako se samo malo razlikuju od mira i svakodnevice onog ko je posmatra.
Skoro uvek izazivaju nesigurnost u oku posmatrača jer nam se ceo svet svodi na prosečnost (tako i roditelji ne vole da im se deca izdvajaju – neka se ćerka presvuče kako ne bi privlačila pažnju). Koliko smo malo otvoreni, isto toliko nikada nismo zaista tu.
Uopšte nismo prisutni i ne čini se da tome težimo. Površno je sve oko nas i materijalno pa smo se i od sebe otuđili. Zato pokušajte jedan način kontemplacije – samo 15 minuta sedite i mirujte. Budite u sebi i sa sobom. Vežbajte prisutnost. Nije lako, uopšte. Vaš duh ne može da bude miran jer vi niste tu.
Kada ste sa prijateljima mislite na posao, kada ste na poslu mislite na račune, nikada niste zaista prisutni i ne možete ni zamisliti koliko je to teško. Svojim bićem možete umiriti svoj duh i naterati ga da ostane tu ako ste prisutni. Tada možete da kontrolišete svoje biće u svakom smislu. Ono se nikome neće povinovati osim vama, kada ste na istoj strani, povezani.
Razgovorom sa drugima oslobađamo donekle i sebe jer ne moramo sebe više da slušamo a razgovori su impulsivni i oslonjeni na već postojeće šablone. Na osnovu prošlih iskustava iz razgovora, stvaramo i buduće. Zato ćutanje i jeste teško na dva nivoa – odsustvo drugog koji nam olakšava interakciju sa samim sobom pa nam je teško sebe da slušamo, a drugi je nivo kontrole nad sobom koja nam ponekad veoma teško ide od ruke.
Kada posmatramo starije koji pričaju sami sa sobom vidimo ludake i ponekad im se i nasmejemo. Njihovi monolozi su samo znak da su sebi previše tereta nabacili i ne mogu da ostanu unutar sebe jer nisu završili sve što su počeli. U jednom danu, sa par hiljada rečenica, sebe pokušavaju da ubede da će nešto ipak završiti – ako to izbace iz sebe. Njihov način pranja je izbacivanje svega iz sebe, a neki vole da ćute kako bi uradili to isto.
Svesno zadržavanje i suzdržavanje od reči je velika muka. Ako u starosti, kada smo svesni da je smrt blizu, pokušavamo da uobličimo svoj život naizgled ispraznim razgovorima sa sobom, i to uviđamo kao svakodnevnu praksu ljudi koji se fizički smanjuju i degradiraju (nisu u toku, mešaju, zaboravljaju i izmišljaju stvari), da bismo se spasli toga, možemo samo da posmatramo. Prvo posmatramo druge jer nas tome uči život u početku (klanovi u osnovnj školi gde biramo slične sebi i učimo da stvaramo predrasude) , a onda saznajemo da smo mi ti kojima je potrebno samoposmatranje. Možda nije ni potrebno da ćutimo.
Noć pred podvig sam legla 20 minuta pre ponoći jer sam htela da izbegnem da u 12:04 nešto prozborim ili se javim na telefon. Dakle, legla ranije i ustala u pola 8. U 8:15 sam već prekršila zavet. Izdržala sam 45 minuta a i dalje čujem to (sramota) u glavi. I kada naizgled ćutim, unutra je suđenje, pa pesma, pa iste reči i rečenice koje više postaju dosadne.
Mi ljudi nismo naročito inventivni kada je reč o nama samima. Sebi smo prilično dosadni i neinspirativni. Pa setite se samo šta izgovarate naglas kada ostanete sami, tj. šta govorite sebi kada mislite da niko ne gleda? Uvek nešto govorite a ponekad nešto od toga iskoristite. Da li donesete veliku odluku ili se pripremate za veliko izlaganje, smišljate napad ili odbranu, razloge da vam odobre kredit ili kako da odbijete ponudu, razgovori sa sobom se često prekidaju kada se nađe neko u blizini ko će priču podeliti sa vama.
Suština je da tišinu ne poznajemo ali da ne treba da je se plašimo. Svoju nirvanu možemo dostići na mnoge druge načine pa nije potrebno izazivati okolinu (i sebe samog) radi nekog eksperimenta. Ako niste egzibicionista. Ili samo volite da izazivate. Šta vam kaže glas iznutra?
