Izvor: B92, 21.Nov.2011, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li kafanama nedostaje živa muzika?
Jedni uvode živu muziku ne bi li povećali promet u lokalu, drugi je povlače iz objekata jer im se ne isplati, ali se svi slažu da je dobra atmosfera ključan element posla jer podiže promet i dovodi goste u restoran.
Tekst ustupio magazin Caffe&Bar
Tekst: Bojana Ilić
Foto: Jovan Marjanov i Dragana Ðorović
Od početka godine u Srbiji je zatvoreno više od hiljadu ugostiteljskih objekata, a ko zna koliko je ljudi ostalo bez >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << posla. Oni koji rade, opstaju kako znaju i umeju, a mnogo ih je kao rešenje uvelo živu muziku u lokal. Letos se u Beogradu mogla čuti svirka na svakom uglu i u svakoj bašti.
Uglavnom je reč bila o jednom ili dvoje muzičara, akustičnoj gitari i eventualno sintisajzeru.
S druge strane, ima i onih koji su imali živu muziku, ali su ili potpuno od toga odustali ili smanjili repertoar na minimum. Cafe Plato na Studentskom trgu jedan je od takvih primera i danas ima svirke samo petkom i subotom. Nije, međutim, uvek bilo tako. Kad je otvoren 1993. godine, taj kafe imao je džez svirke svako veče.
– Paradoksalno zvuči, ali standard je ljudima bio bolji tada nego danas. Muzičari su imali dvostruko veće honorare, to su bile mnogo dobre godine za džez – objašnjava za Caffe&Bar Aleksandar Zlatković, suvlasnik Platoa.
Retki su bili lokali u kojima se svirao džez, Plato je tada probio led, stvar je krenula, a onda su počeli da se otvaraju i drugi lokali s tom vrstom muzike. Tako se pojavio veliki broj loših bendova i ugostitelji su shvatili da to ne donosi profit. Umesto džeza, počinje da se svira popularna muzika i to je još uvek u ekspanziji.
– Svemu tome kumovali su i sami džez muzičari. Pomislili su da mogu da sviraju svuda, bilo ih je previše. Za muzičare je bitno da shvate da su oni saradnici u lokalu, ljudi ovde ne dolaze na koncert, već da se opuste, vide s prijateljima, da se lepo provedu – smatra Zlatković.
Polako, s godinama, kako su klupski bendovi počeli da bivaju sve popularniji, džez je nestajao iz lokala i Zlatković je pošao u potragu za nekom komercijalnijom vrstom muzike. Svim ugostiteljima teško su pale godine promena kad su troškovi vođenja lokala postali ogromni.
– Imao sam dva leta ovde u bašti kubanski bend i to je najkomercijalnija muzika koja se svirala u Platou. Napravili su odličnu atmosferu, ali nekako posle dve godine i oni su se zasitili i to je prestalo. Tako smo došli u situaciju da se ili komercijalizujemo, što u Platou jednostavno ne bi prošlo, ili da proredimo svirke, što smo i uradili. Sad ih imamo petkom i subotom uveče, dok ih od sredine januara do marta nemamo uopšte jer ne možemo finansijski da izdržimo – objašnjava Zlatković.
Problem su, u stvari, honorari muzičara koje lokali ne mogu sebi da priušte. U Beogradu je danas prosečna plata po muzičaru za veče između 20 i 25 evra, malo popularniji bendovi traže oko 50 po osobi, dok afirmisani ili autorski traže i po 100 evra, što je, prema Zlatkovićevim rečima, komercijalnim klubovima skoro nemoguće da plate, naročito ako se, kao Plato, odluče za bendove koji imaju četiri, pet ili više članova.
– Mi moramo da poštujemo fiskalizaciju, troškovi svirki su visoki, svaki put kad neko svira kod nas, potpisujemo ugovor i plaćamo porez državi. Mi smo u Platou mnogo duže svirali nego što je bilo profitabilno. Kod nas svirke više nisu garancija da će promet biti bolji, ali smatram da je u lokalu muzika važnija od investicije, dobra atmosfera je veća garancija uspeha od udobnosti – smatra Zlatković.
On dodaje da danas dominiraju lokali u kojima se ne vodi računa o muzici i da bi većini bilo bolje kad je ne bi ni bilo. Prema njegovom mišljenju, bolje je platiti dobrog di-džeja nego imati loše muzičare. Ne treba raditi po inerciji i uvoditi svirku u lokal samo zato što to neko drugi ima. Važan je koncept i ciljna grupa lokala, pa se u okviru toga biraju ili ne biraju bendovi. – Plato je najbolje radio danju, ali je generator profita bila noć pošto se na svirkama kreirala atmosfera koja se onda prepričavala tokom celog dana – zaključuje Zlatković.
Petar Vušurović, pevač u bendu Big Deal iz Beograda, smatra da bend ne može da bude spasilac ako klub radi loše i nema tradiciju žive svirke, ali ako se lokal razvija u tom pravcu, muzika je, prema njegovom mišljenju, možda najznačajniji faktor, i ako se izgubi, izgubiće se i gosti.
– Restorani greše ako misle da će bend dovesti svoje goste iz nekog drugog lokala. Oni će zaista možda doći nekoliko puta, ali posle se sve ipak svodi na taj restoran. Mi sviramo u Reci već nekoliko godina i možda je samo pet-deset odsto naših gostiju, sve ostalo su njihovi ljudi – objašnjava Vušurović.
On je s bendom svirao i u razrađenim i u tek otvorenim lokalima. Jedan od njih bio je beogradski Bar Noar, koji je imao koncept ranih svirki, da bi radni svet mogao da posle posla svrati na piće, provede se i ode kući u neko normalno vreme.
– Razrađivali smo taj prostor zajedno s vlasnikom i osobljem, ali taj koncept nije uspeo, nedostajao im je marketing jer niko nije znao da tu postoje svirke koje se završavaju do 23 sata. Ne može vlasnik lokala da se osloni samo na bend, moraju ljudi da znaju šta se dešava u tom lokalu – smatra Vušurović.
Vušurović kaže da muzika uvek prati ono što narod traži i dodaje da tržište to određuje, a ne muzičari. Kad sviraju, prvi blok pesama bude mirniji da bi gosti mogli da se ispričaju i pojedu hranu. Kad se to završi, svira se muzika za igru i samo je važno pogoditi koji ritam gosti vole.
Ako ima stranaca, svira se uglavnom inostrana muzika, ako je lokal takav da gosti vole muziku s teritorije bivše Jugoslavije, onda se sviraju te pesme.
– Svirali smo i sviramo na mnogim mestima, u Lava baru, Krugu dvojke, Gaučosima, Fridi, Reci, i cena muzike zavisi od kluba do kluba. Mi ne sviramo ispod 50 evra po osobi. Privatne žurke i svadbe bolje se plaćaju, ali 100 evra po muzičaru skoro je nemoguće dobiti. Ima i restorana u kojima ne postoji fiksna gaža, već muzički dinar, pa bend dobije sumu koja zavisi od broja gostiju. Inače, plaćanje je u redu, u stvari mi se uvek raspitamo kod drugih bendova kako klub plaća i za poslednje četiri godine samo nam se dva puta desilo da nam nisu platili, ali tad odmah prekidamo saradnju – kaže Vušurović.
Vinarija U podrumu na Kosančićevom vencu prvo je otvorena s namerom da bude prodajno mesto za vino porodice Radenković. Zatim je otvorena i galerija slika, a vrlo brzo uz priču o vinu i umetnosti dodata je i živa muzika. Milena Radenković, vlasnica, kaže da je to odmah lepo krenulo jer je publika prepoznala spajanje vina i umetnosti.
– Ovde ne dolaze ljudi koji troše mnogo novca, a nemamo ni velike kapacitete, ali kad imamo živu svirku, stvarno bude puno, taman toliko da pokrijemo troškove muzičara. Po muzičaru plaćamo u proseku oko 30 evra, čak i afirmisane džez muzičare. Oni često dovedu i svoju publiku koja se posle vrati. Tad se alkohol odlično prodaje, u stvari što je muzika bolja, to se više naručuje – kaže Radenkovićeva.
Žive svirke imaju četvrtkom, petkom i subotom, a na formiranje programa i vrstu muzike dosta su uticali muzičari, prijatelji koji su pronalazili bendove. Prema rečima Radenkovićeve, bilo je i promašaja, ljudi bi svirali, ali se ne bi stvorila dobra atmosfera, bilo bi dosadno, tako da bi s takvima prekidali saradnju. Kasnije, kad bi se pročuli u gradu, sami bendovi bi se javljali.
Živu muziku imaju od jeseni do proleća jer su se preko leta neke komšije bunile, pa su odustali od muzike u bašti. Ipak, mnogo gostiju koji su tokom leta dolazili u baštu, raspitivalo se kad će početi svirke.
– Ljudi vole Kosančićev venac, mi imamo divnu publiku, ljude koji beže od buke grada i prenapadnih lokala. Drago mi je što imamo ovakav koncept i mislim da to nedostaje Beogradu – zaključuje Radenkovićeva.
Jedan od beogradskih restorana koji su prepoznatljivi po dobrom provodu svakako je Reka na Zemunskom keju. Dobra atmosfera je ključan element posla, podiže promet i dovodi goste u restoran. Kako kaže Gabrijela Brujić, menadžerka u Reci, čak ni sad, u krizi, nisu napravili kompromis, već su zadržali najbolje bendove.
– Kvalitet ne sme da opadne jer u njemu je tajna uspeha. Kod nas se svira domaći i strani rok i pop i to je tako oduvek, zbog toga ljudi dolaze kod nas. Nekada, na primer 1993. godine, vi nigde u gradu niste mogli da nađete takvu zabavu, s takvom vrstom žive muzike. Ljudi su se navikli na taj provod u Reci, svako veče imamo svirku, uvek je bilo tako i za sada ne planiramo da menjamo koncept – kaže Brujićeva.
Bendove biraju na osnovu kvaliteta i energije, kao i interakcije s gostima, jer, kako kažu, nijedna noć nije ista. Ništa nije slučajno i ništa ne ide samo od sebe, vodi se računa o svakom detalju.
– Trebalo nam je dosta godina da živa muzika postane isplativa, to se dugo gradi, a sve zavisi od toga na čemu želite da bazirate posao. U Reci je sve nekako išlo spontano, više je ona vodila nas nego mi nju, pratili smo želje gostiju i radimo ono što njima prija, naravno u okviru onoga što želimo da radimo. Jasno znamo šta nećemo – objašnjava Brujićeva.
Bendovi se uglavnom nude sami, jer Reka je reprezentativno mesto i dobra preporuka za njih. Kad dobiju ponudu benda, u Reci se ne oslanjaju na snimke već idu tamo gde bend već svira, da vide kakvu poruku šalje i kakva mu je energija uživo. Ponekad im gosti preporuče neke bendove.
– Do sada nismo imali neke katastrofalne promašaje, jedino se dešavalo da bendovi ne budu dovoljno dobri, mada je to stvarno bilo retko. S njima mora svakodnevno da se radi, iznova da se dogovara o tome kako svirka treba da izgleda, jer provod je drugačiji kad se slavi rođendan ili godišnjica, a drugačiji kad je tu firma. Skupi muzičari u stvari i nisu skupi, vrede sav taj novac uložen u njih – kaže Brujićeva.
S druge strane Beograda, na drugoj njegovoj reci, radi podjednako uspešan restoran Frida, koji je od samog početka imao žive svirke, svakim danom, osim nedeljom, jer su gosti tako želeli. Svira se uvek domaći i strani pop i rok, imaju stalne bendove koji se smenjuju svake druge nedelje, a nekoliko puta godišnje održavaju se i koncerti poznatih zvezda iz bivše Jugoslavije. Biljana Frlog, menadžerka Fride, kaže da bendove menjaju na svakih šest meseci jer ne žele da im stalno bude sve isto.
– Mi smo prvenstveno restoran, kod nas se dolazi da se ruča, odnosno večera, a obavezno je da se večera ako ste uveče rezervisali sto. To naši gosti znaju i to je princip od kojeg ne odustajemo. Pronaći bendove nije naročito teško, zna se ko kako i šta svira, u gradu ima između deset i petnaest bendova koji to dobro rade. Na osnovu njihovog repertoara, dajemo im smernice i ne dozvoljavamo muziku koja vuče na narodnjake – kaže Biljana Frlog.
