Izvor: B92, 06.Nov.2013, 11:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li ćemo uskoro imati šansu da vidimo supernovu?

Astronomi sa državnog Univerziteta u Ohaju izračunali su kolika je verovatnoća da bismo u neko skorije vreme sa Zemlje mogli da vidimo eksploziju supernove. Za sve nas - ima jedna dobra i jedna loša vest.

Poslednja supernova koja se golim okom videla sa Zemlje dogodila se 1604. kada je Johanes Kepler iz severne Italije zabeležio eksploziju zvezde udaljene 20.000 svetlosnih godina u sazvežđu Zmijonoša. Verojatnoća da će se tako nešto videti sa neke tačke na Zemlji u narednih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << 50 godina iznosi u proseku između 20 i 50 posto s time da je ona veća za stanovnike južne hemisfere jer oni tokom noći vide veći deo Mlečnog puta nego mi. Ova verovatnoća pada sve više što se krećemo dalje prema severu. Na primer, iz Beograda ta verovatnoća bi bila manja od 10 posto. Verovatnoća da će eksplozija biti slično veličanstvena kao supernova iz 1604. koja je sjajem nadjačala sve ostale zvezde još je manja – oko 5 posto. Stručnjaci ističu da su supernove u našoj galaksiji retka pojava koja se događa jednom u životu pa je nikako ne bismo smeli propustiti. Istraživanje je predstavljeno u časopisu The Astrophysical Journal.

Dobra vest je da ćemo u narednih 50 godina 100% sigurno moći da vidimo tu famoznu eksploziju. Loša je da je verovatnoća da ćemo je videti golim okom znatno manja – u proseku 20%, zavisno od toga gde živimo.

Ali, ipak ova vest je odlična za sve astronome koji su, za razliku od nas običnih smrtnika, naoružani moćnim infracrvenim kamerama. Za njih to znači da postoji velika šansa da će u životu moći učiniti nešto što još nikada nije učinjeno – dovoljno brzo otkriti supernovu da utvrde što se događa na samom početku uništenja zvezde. Masivne zvezde pretvaraju se u supernove kada potroše svu nuklearnu energiju pa se njihovo jezgro uruši i potom eksplodira izbacujući u svemir većinu svoje mase.

"Mi vidimo sve te zvezde kako se pretvaraju u supernove u drugim galaksijama, a ne znamo kako se to događa. Mislimo da znamo i govorimo da znamo, međutim, to nije 100% istina', rekao je profesor astronomije Kristofer Kočanek. "Danas je tehnologija toliko napredovala da možemo da saznamo mnogo više o supernovama ako uhvatimo sledeću u našoj galaksiji i istražimo je svim raspoloživim sredstvima".

Naučnici danas mogu da istražuju eksplozije supernova sofisticiranim detektorima neutrina i gravitacionih talasa, međutim, čak ni i oni nisu dovoljno osetljivi da bi analizirali podatke koji svakih nekoliko dana stižu iz drugih galaksija. U našoj galaksiji supernove se u proseku događaju jednom u pola veka. Ali i tada ih obično prekrivaju gusti oblaci gasova i prašine.

'Uprkos lakoći kojom astronomi otkrivaju supernove izvan naše galaksije, ranije nije bilo očigledno da ćemo moći da obavimo potpuna posmatranja supernove u našoj galaksiji. Prašina značajno smanjuje snagu vidljivog dela spektra zvezda u središtu naše galaksije dok stigne do nas. Na sreću ona oslabljuje infracrveno svetlo mnogo manje", objasnio je Skot Adams sa Univerziteta u Ohaju.

Plan za istraživanje naredne eksplozije supernove u Mlečnom putu temelji se na činjenici da zvezda na samrti zrači neutrine neposredno nakon početka eksplozije dok infracrveno i vidljivo svetlo slede tek minutima, satima ili čak danima kasnije.

U idealnom scenariju detektori neutrina poput japanskog Super-Kamiokande (Super-K) trebalo bi da na vreme upozore na početak eksplozije. Nakon toga bi infracrveni detektori trebalo da u trenutku otkriju položaj zvezde kako bi je astronomi snimili pre nego što se dogodi bljesak. Isto bi učinili i detektori gravitacionih talasa.

Nastavak na B92...