Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li amerikance interesuje politika
U Ameriku sam došla pre 15 godina, sa nadom da ću se vratiti u svoju zemlju posle izvesnog vremena. Posle burnih 90’tih u našoj zemlji, bilo je pravo rastereženje živeti u zemlji koja je apolitična. Ljudi uglavnom gledaju svoja posla ne baveći se mnogo tuđim problemima. Stranci objašnjavaju da Amerikance ne interesuje olitika i ostatak sveta. Da li je zaista tako?
U 21. vek Amerika je ušla sa novim predsednikom i republikanskom partijom. Ubrzo posle toga dogodio se 11. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << septembar koji je potpuno promenio kurs ove nacije. Usledio je pad ekomije, vrtoglavi rast nezaposlenosti, rat u Avganistanu a potom Iraku. Trenutno ovu zemlju ratovi koštaju 13 milijardi dolara mesečno. Zemlja je prezadužena i zavisi od uvoza. Preko 40 miliona stanovništva smatra se siromašnim. U Americi trenutno 47 miliona ljudi nema osnovno medicisnko osiguranje. Dalje, u zemlji živi 13 miliona ilegalnih imigranata o kojima nema evidencije. Ekonomska kriza je otvorila put mnogim "legalnim manipulacijama”, pa su banke pravile profit dajući stambene kredite, za koje su kasnije promenile uslove. Tako da će ove godine više od milion porodica u Americi izgubiti svoje kuće.
Trenutno je u Americi predizborna kampanja za predsedničke kandidate u obe partije. U čitavoj pomenutoj krizi, samo u jednoj partiji predsednički kandidati su sakupili preko 200 miliona dolara za svoje kampanje. Deo novca je stigao od bogatih donatora, lobista i od grupa sa specijalnim interesima. Međutim mnogo veći deo novca je stigao putem malih donacija uplaćenih preko interneta od strane običnih građana.
Kompeticija među kandidatima je veoma jaka, kamere ne propuštaju ni jednu reč, gest ili pogled. Sve je na stolu, njihove prošlosti, predhodni poslovi, porodice, bankovni računi, šta su uradili, kazali i sa kim su ručali. Dalje, kakvi su im planovi za budućnost, u kom pravcu će voditi zemlju, kako će realizovati svoje vizije. Iako postoje samo dve partije, kandidati su od ultra liberalnih do ultrakonzervativnih, žena i muškarci, belci i crnci, mladi i oni u godinama. Gotovo svaka država u Americi ima svoj specifičan način glasanja i specifičnu demografiju, pa uprkos svim predviđanjima i složenim modelima, niko potpuno ne može da predvidi ko će dobiti većinu glasova. Ljudi čekaju u redu po nekoliko sati da bi glasali.
Kakvog predsednika žele Amerikanci? U 90-im je aktuelan bio komentar da Amerikanci očekuju od predsednika što i od vodoinstalatera: dođe, reši problem i ode. Ne vezuju se emotiono ni za jednu ličnost, ne očekuju lidera ili spasioca. Međutim 21. vek je doneo nove probleme, novu poziciju u svetu i nove neprijatelje.
Da li je predsednik - vodoinstalater zaista dovoljan sada?
Među ovdašnjim ljudima politika nije tema za razgovor ili debatu na poslu. Niko ne komentariše i ne izjašnjava se. Niko ne kritikuje, ne promoviše. Komšije i prijatelji ne pominju nikoga čak iako se priča o politici.
Ni u porodicama se o politici ne priča. Kada sam pitala moga sina (ima 10 godina) da li zna šta njegovi drugovi misle o predsedničkim kandidatima odgovorio mi je "to je lično pitanje, pa zato ne pitam”.
Nastavio je da je važno "šta mi možemo da uradimo za svoju zemlju a ne šta naša zemlja može da uradi za nas” (Džon Kenedi).
Naravno, ovu izjavu nije čuo u svojoj porodici.
Dakle, niko ne može da predvidi ko i kako će voditi zemlju u ovom teškom trenutku. Za sada Amerikanci rade ono što je najbolje znaju a što je davno Džimi Karter rekao "Prestani da plačeš, počni da se znojiš. Prestani da pričaš, počni da radiš”.
Možda to ne važi samo za Amerikance....
Suzana Savković, Čikago, SAD
[objavljeno: 02.03.2008.]
