Izvor: B92, 19.Feb.2011, 23:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li Zemlja može da izdrži čovečanstvo?
Predviđa se da će do 2045. godine broj stanovnika dostići devet milijardi. Da li naša planeta može da izdrži taj pritisak?
Izvor: National Geographic
Napisao: Robert Kunzig
Kako ove godine dostižemo brojku od sedam milijardi ljudi, vreme je za preispitivanje. U narednim decenijama, uprkos opadajućem natalitetu, svetska populacija će nastaviti da raste, uglavnom u siromašnim zemljama. Ukoliko milijarde ljudi koji sebe žele da iščupaju iz siromaštva >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << budu išle tragom koji su utrli stanovnici bogatih zemalja i oni će opteretiti resurse naše planete. Koliko populacija uopšte može da naraste? Kako će planeta izgledati 2045. godine? Do kraja godine objavljivaćemo serijal analitičkih članaka o ovim pitanjima. Odgovori će zavisiti od odluka koje bude donosio svako od nas.
Jednog dana 1677. godine, u Delftu, Antoni van Levenhuk, trgovac suknom za kog se priča da je bio dugokosi model Johanesu Vermeru za dve slike – „Astronoma" i „Geografa" – naglo je prekinuo ono što je radio sa svojom ženom i žurno se zaputio ka radnom stolu. Sukno je bio Levenhukov posao, ali mikroskopija je bila njegova strast. Već je imao petoro dece sa prvom ženom (od kojih je četvoro umrlo dok su bili bebe) i novo očinstvo mu nije bilo na pameti. „Pre nego što je puls otkucao šest puta", kasnije je pisao Kraljevskom društvu u Londonu, Levenhuk je ispitivao uzorak svoje izlučevine kroz sićušnu lupu.
Sočivo nije bilo veće od kapljice kiše, ali je predmete uvećavalo stotinama puta. Levenhuk ga je lično izumeo; niko drugi nije imao tako moćnu lupu. Učenjaci u Londonu su još uvek pokušavali da provere ranije Levenhukove tvrdnje da milioni nevidljivih „animakula" živi u jednoj jedinoj kapi jezerske vode, ili čak francuskog vina. Sada je izveštavao o nečem delikatnijem: ljudsko seme takođe sadrži animakule. „Ponekad više od hiljadu", pisao je on, „u količini materije ne većoj od zrna peska." Prislanjajući sočivo na svoje oko poput juvelira, Levenhuk je posmatrao svoje vlastite animakule kako plivaju naokolo i trzaju dugačkim repovima. Neko bi lako mogao da zamisli sunce koje prosijava kroz prozorska okna u olovnim mrežastim ramovima i obasjava lice zadubljeno u razmišljanje, kao na Vermerovim slikama. A neko bi mogao da oseti sažaljenje prema njegovoj supruzi.
Levenhuk je posle toga postao pomalo opsednut. Iako je zahvaljujući svom majušnom sočivu imao privilegiju da pristupi mikroskopskom univerzumu kakav do tada nije bio viđen, on je ogroman deo vremena provodio posmatrajući spermatozoide, kako se danas nazivaju. Zanimljivo je da je tek kada je jednog dana istisnuo mleč iz bakalara došao je na ideju, onako usputno, kako bi mogao da proceni koliko ljudi može da živi na planeti.
U to doba, niko nije znao ništa o ovome; bilo je malo popisa. Levenhuk je krenuo od procene da u Holandiji živi oko milion ljudi. Pomoću mape i malo sferne geometrije, izračunao je da je naseljena kopnena oblast na Zemlji 13.385 puta veća od Holandije. Bilo je teško zamisliti da je cela planeta gusto naseljena kao Holandija, koja je još tada delovala prenatrpano. Samim tim, zaključio je Levenhuk trijumfalno, na Zemlji ne može da bude više od 13 milijardi i 385 miliona ljudi, što je zaista mala brojka u poređenju sa 150 milijardi spermatozoida jednog bakalara!
Ova vesela mala računica, kako piše populacioni biolog Džoel Koen u svojoj knjizi „Koliko ljudi Zemlja može da izdrži", možda je bio prvi pokušaj da se pruži kvantitativan odgovor na pitanje koje je mnogo aktuelnije danas nego u XVII veku. Većina današnjih odgovora uopšte nije vesela.
Istoričari danas procenjuju da je u Levenhukovo doba na Zemlji živelo otprilike pola milijarde ljudi. Posle milenijuma laganog porasta, brojka je tek bila počela da se diže. Vek i po kasnije, kada je jedan drugi naučnik otkrio ljudske jajne ćelije, svetska populacija je već bila udvostručena na više od milijardu duša. Vek posle toga, oko 1930. godine, opet se udvostručila na dve milijarde. Od tada zapanjujuće ubrzano raste. Pre XX veka nijedno ljudsko biće u svom životnom veku nije doživelo udvostručavanje populacije, ali danas ima ljudi za čijeg se života ona čak utrostručila. Negde krajem 2011. godine, kako kažu u Odeljenju UN-a za praćenje populacije, biće nas sedam milijardi.
A ova eksplozija, iako usporava, daleko od toga da je okončana. Ne samo da ljudi duže žive, već u ovom trenutku širom sveta ima toliko žena u svojim plodnim godinama – oko 1,8 milijardi – da će globalna populacija i dalje da raste bar još nekoliko narednih decenija, iako sada svaka žena ima u proseku manje dece nego što bi ih imala pre jedne generacije. Do 2050. godine ukupna brojka bi mogla da dostigne 10,5 milijardi ili će da se zaustavi na osam milijardi – razlika je otprilike u jednom detetu po ženi. Demografi UN-a smatraju da je srednje rešenje najtačnije. Predviđaju da će populacija možda dostići devet milijardi pre 2050. godine, odnosno već 2045. godine.
Konačan iznos zavisiće od toga kakav izbor budu napravili pojedinačni parovi dok se bave najintimnijom vrstom međuljudskog odnosa, onim koji je Levenhuk tako neobazrivo prekinuo zarad nauke.
Populacija raste brzinom od oko 80 miliona ljudi godišnje i teško je ne biti zabrinut. U ovom trenutku, količina podzemnih voda na Zemlji opada, zemljište erodira, glečeri se tope, nestaju zalihe ribe. Skoro milijardu ljudi svakog dana gladuje. Za nekoliko decenija verovatno će biti još dve milijarde gladnih usta, najviše u siromašnim zemljama. Još više milijardi ljudi će s pravom želeti da se iščupa iz siromaštva. Ukoliko budu sledili trag koji su utrli stanovnici bogatih zemalja – krčenje šuma, sagorevanje uglja i nafte, bespoštedno korišćenje veštačkih đubriva i pesticida – i oni će opteretiti prirodne resurse planete. Kako to uopšte može da funkcioniše?
Utešno je barem to što su ljudi odavno svesni zabrinjavajućeg porasta populacije. Demografija kao nauka se od samog svog nastanka iscrpno bavi pričom o apokalipsi, kaže francuski demograf Erve le Bras. Neke od pionirskih radova na ovom polju napisao je ser Vilijem Peti, osnivač Kraljevskog društva, svega nekoliko godina posle Levenhukovog otkrića. On je procenio da će se svetska populacija šest puta udvostručavati do sudnjeg dana, koji se očekivao za nekih 2000 godina. U tom trenutku biće više od 20 milijardi ljudi – više nego što planeta može da prehrani, smatrao je Peti. „I tada, kao što je Sveto pismo predvidelo, mora da bude ratova, velikog pokolja itd.", pisao je.
Kako su religiozna predviđanja smaka sveta odlazila u drugi plan, tvrdi Le Bras, tako je rast populacije sam po sebi prizvao surogatni mehanizam apokalipse. „Iskristalisao se drevni strah, a možda i drevna nada o sudnjem danu", piše on. Engleski sveštenik i ekonomista Tomas Maltus je 1798. godine objavio svoj opšti zakon populacije: ona neumitno raste brže nego što rastu zalihe hrane, sve dok rat, bolest i glad ne umanje broj ljudi. Ispostavilo se da su poslednje epidemije, dovoljno velike da se odraze na globalnu populaciju, već bile okončane u vreme kada je Maltus to pisao. Svetska populacija nije opadala, smatraju istoričari, još od epidemije crne smrti u XIV veku.
U naredna dva veka nakon što je Maltus objavio da populacija više ne može da raste, desilo se upravo suprotno. Proces je otpočeo u zemljama koje danas zovemo razvijenima, a tada su još bile u razvoju. Rasprostranjivanjem useva donetih iz Novog sveta kao što su kukuruz i krompir, uz otkriće hemijskih đubriva, sprečena je glad u Evopi. Rastući gradovi su isprva bili legla boleština, ali od sredine XIX veka nadalje, kanalizacioni sistemi su počeli da odvode ljudske izlučevine daleko od vode za piće koja je bila filtrirana i hlorisana; time je drastično smanjeno širenje kolere i tifusa.
Štaviše, 1798. godine, iste godine kada je Maltus objavio svoj sumorni traktat, njegov zemljak Edvard Džener opisao je vakcinu protiv velikih boginja, prvu i najvažniju u nizu vakcina i antibiotika koji će, uz bolju ishranu i higijenu, udvostručiti prosečni životni vek u razvijenim zemljama, sa tadašnjih 35 na današnjih 77 godina. Samo neka namćorasta osoba mogla je takav trend da smatra mračnim: „Razvoj medicinske nauke bila je kap koja je prelila čašu", pisao je 1968. godine Pol Erlih, populacioni biolog sa Stenforda.
Erlihova knjiga „Populaciona bomba" učinila ga je najpoznatijim modernim „maltusijanacem". Tokom sedamdesetih godina prošlog veka Erlih je predvideo da će „stotine miliona ljudi umirati od gladi" i da je prekasno da se tu bilo šta učini. „Kancerozni rast populacije ... mora da se preseče", pisao je Erlih, „prinudnim metodama, ukoliko dobrovoljne ne daju rezultate." Budućnost Sjedinjenih Država bila je dovedena u pitanje. Uprkos takvom jezičkom stilu, ili možda baš zbog njega, ova knjiga je postala bestseler, kao svojevremeno Maltusova. Ni ovog puta bomba nije eksplodirala. Zelena revolucija – kombinacija visokoprinosnog semena, navodnjavanja, pesticida i đubriva, kojom se udvostručio prinos žita – već se zahuktavala. Danas ima mnogo neuhranjenih ljudi, ali masovna glad je retka pojava.
Međutim, Erlih je bio u pravu da će populacija da naraste jer medicinska nauka spasava mnogo života. Posle Drugog svetskog rata, zemlje u razvoju su naglo proširile kapacitete za preventivnu negu uz pomoć institucija kao što su Svetska zdravstvena organizacija i Unicef. Penicilin, vakcina protiv boginja i diditi (koji je, uprkos kasnijim kontroverzama, spasao milione ljudi da ne umru od malarije) stigli su istovremeno. U Indiji se prosečan životni vek sa 38 godina (1952. godine) popeo na današnje 64 godine; u Kini, sa 41 na 73 godine. Milioni ljudi u nerazvijenom svetu, koji bi inače umrli još kao deca, doživeli su da imaju sopstvenu decu. Broj stanovnika u zemljama u razvoju eksplodirao je širom planete jer je mnogo ljudi bilo spaseno od smrti. I jer su, jedno vreme, žene rađale mnogo dece.
U Evropi tokom XVIII i u Aziji početkom XX veka žena je u proseku imala šestoro dece, radila je ono što je potrebno da bi zamenila decom sebe i svog partnera, jer većina te dece nije doživljavala punoletstvo. Kada opada smrtnost dece, parovi na kraju i rađaju manji broj dece, ali za takvu tranziciju potrebna je barem jedna generacija. U razvijenom svetu današnji prosek je nešto više od dva deteta po ženi, što osigurava postojano održanje populacije; u zemljama u razvoju „nasledni natalitet" je prilično viši. U periodu potrebnom da se stopa nataliteta uravnoteži sa stopom mortaliteta brojnost populacije eksplodira.
Demografi to nazivaju evolucijom demografske tranzicije. Sve zemlje u određeno vreme prolaze kroz nju. Reč je o obeležju ljudskog napretka. U zemlji koja je prošla kroz tranziciju, stanovništvo je od prirode preotelo barem nešto kontrole nad brojem živih i mrtvih. Eksplozija globalne populacije je neizbežna nuspojava ogromnih razmera koju, po nekima, naša civlizacija ne može da izdrži. Stopa rasta dostigla je vrhunac baš u vreme kada je Erlih objavio svoje upozorenje. Početkom sedamdesetih natalitet širom sveta je počeo da opada brže nego što je iko predviđao. Od tada je prirodni priraštaj opao za preko 40 odsto.
Pad priraštaja koji se sada beleži širom planete otpočeo je u različito vreme u različitim zemljama. Francuska je bila među prvim takvim zemljama.Već početkom XVIII veka plemkinje na francuskom dvoru uživale su u telesnim zadovoljstvima a da nisu rađale više od dvoje dece. Često su se oslanjale na metod koji je Levenhuk koristio u istraživanjima: prekid odnosa ili coitus interruptus.
Seoski parohijski spisi ukazuju da se taj trend do kraja XVIII veka proširio na seljaštvo; krajem XIX veka natalitet u Francuskoj opao je na tri deteta po ženi bez pomoći modernih kontraceptivnih sredstava. Ključna inovacija bila je u konceptu, a ne u kontracepciji, kaže Žil Pizon iz pariskog Nacionalnog instituta za demografska istraživanja. Sve do doba prosvetiteljstva, „Bog je odlučivao koliko dece ćete imati. Ljudi nisu pojmili da to možda zavisi od njih."
I druge zapadne zemlje su naposletku sledile primer Francuske. Na početku Drugog svetskog rata, priraštaj u nekim delovima Evrope i SAD-a opao je skoro do nivoa prirodne zamene roditelja (dvoje dece). Onda je, posle iznenađujućeg skoka poznatog kao bebi-bum, opet usledio oštar pad i opet zatekao demografe nespremne. Pretpostavljali su da neki instinkt nagoni žene da rađaju više dece da bi osigurale opstanak vrste. Umesto toga, razvijene zemlje su jedna za drugom beležile pad nataliteta ispod nivoa zamene roditelja. Krajem devedesetih natalitet u Evropi pao je na 1,4. „Tvrdnja sa kojom sam upoznat jeste anegdotske prirode i glasi da žene danas uopšte nije briga za opstanak vrste", kaže Džoel Koen.
Završetak bebi-buma može da ima dva snažna ekonomska uticaja na jednu zemlju. Prvi je „demografska dividenda" – blaženi period od nekoliko decenija kada „bumeri" izdašno popunjavaju radnu snagu, a broj mladih i starih izdržavanih osoba je relativno mali, pa ostaje dosta novca za druge stvari. Onda nastupa drugi efekat: „bumeri" počinju da odlaze u penziju. Ono što se smatralo trajnim demografskim poretkom ispostavilo se da je žurka kojoj je došao kraj. Oštra debata u Americi o socijalnom osiguranju i prošlogodišnji štrajkovi u Francuskoj zbog povišene starosne granice za odlazak u penziju predstavljaju reakcije na problem koji postoji u celom razvijenom svetu: kako izdržavati sve starije stanovništvo. „Da li će 2050. godine biti dovoljno zaposlenih ljudi koji zarađuju za penzionere", pita Frans Vilekens, direktor Holandskog interdisciplinarnog demografskog instituta u Hagu. „Odgovor je da neće."
U razvijenim zemljama bilo je potrebno više generacija da stopa nataliteta opadne do nivoa proste zamene roditelja ili niže od toga. Sada se taj proces odvija u ostatku sveta i demografi su zapanjeni brzinom kojom se to dešava. Iako njeno stanovništvo i dalje raste, priraštaj u Kini, u kojoj živi petina svetske populacije, poslednjih 20 godina je već ispod nivoa proste zamene, delimično zahvaljujući prinudnoj politici „jednog deteta" koja je počela da se primenjuje 1979. godine. Kineskinje, koje su sve do 1965. godine u proseku rađale po šestoro dece, danas u proseku imaju oko 1,5 deteta. U Iranu, uz podršku islamskog režima, priraštaj je opao za više od 70 odsto u odnosu na rane osamdesete. U katoličkom i demokratskom Brazilu, žene su za četvrt veka prepolovile stopu rađanja. „Još ne razumemo zašto je priraštaj u mnogim društvima, religijama i kulturama tako naglo opao. Zbunjeni smo", kaže Hanija Zlotnik, direktor Odeljenja UN-a za praćenje populacije.
„U ovom trenutku, ma koliko da ukazujem na to da još postoji problem visokog nataliteta, radi se o tek 16 odsto svetske populacije, uglavnom u Africi", kaže Zlotnikova. Južno od Sahare, stopa rađanja još uvek iznosi petoro dece po ženi, a u Nigeru po sedmoro. Ipak, u 17 država u tom regionu prosečni životni vek je još uvek 50 godina ili manje; one su tek otpočele proces demografske tranzicije. U većem delu sveta, međutim, brojnost članova porodice se drastično smanjila. UN predviđa da će svet kao celina dospeti do nivoa proste zamene negde oko 2030. godine. „Populacija kao celina je na putu da ne eksplodira, što je dobra vest", kaže Zlotnikova. Loša vest je što do 2030. godine ima još dve decenije i što će do tada najbrojnija generacija adolescenata u istoriji ući u svoje plodno doba. Čak i kad bi svaka od tih žena rodila samo po dvoje dece, populacija će sama po sebi nastaviti da raste još četvrt veka. Da li je na vidiku velika katastrofa ili će ljudi biti u stanju da žive na human način koji ne uništava njihovu okolinu? Jedno je izvesno: otprilike svaki šesti čovek živeće u Indiji.
„Dugo sam eksploziju populacije shvatao intelektualno. Emotivno sam je shvatio tek jedne sparne, vrele noći u Delhiju pre nekoliko godina... Temperatura je bila znatno iznad 40 stepeni, vazduh je ličio na mešavinu prašine i dima. Na ulicama živa vreva. Ljudi koji jedu, ljudi koji se peru, ljudi koji spavaju, prolaze, svađaju se, viču. Ljudi koji mi pružaju ruke kroz prozor taksija prose. Ljudi koji vrše veliku i malu nuždu. Ljudi koji vise sa autobusa. Ljudi koji gone krda stoke. Ljudi, ljudi, ljudi, ljudi", pisao je Pol Erlih.
Kada se Erlih 1966. godine vozio tim taksijem, u Indiji je živelo oko pola milijarde ljudi. Sada ih ima 1,2 milijarde. Broj stanovnika u Delhiju je rastao još brže, sad ih je 22 miliona, jer je u grad hrlio narod iz sela i varošica, tiskajući se u udžericama ogromnih sirotinjskih naselja. Početkom prošlog juna, u smrdljivom, vrelom gradu letnji monsun još nije stigao da ispere prašinu sa bezbrojnih gradilišta, koja se taložila povrh prašine koju ionako vetrovi donose iz pustinja Radžastana. Na novim, razdeljenim autoputevima, koji kanališu reke ljudi kroz neplanski izgrađen grad, kolske zaprege idu suprotnim smerom u brzoj traci. Četvoročlane porodice krstare na motociklima, ženske marame vijore poput drečavih zastavica, sitna deca im se klate u naručjima. Porodice sa po desetak članova tiskaju se kao sardine u crno-žutim auto-rikšama za dvoje. U zakrčenom saobraćaju invalidi bez udova i izgladnela mala deca prose milostinju. Današnji prenaseljeni Delhi se razlikuje od grada koji je Erlik posetio, a istovremeno je u mnogo čemu isti.
U bolnici Lok Najak, na obodu haotičnog, gusto naseljenog kolopleta uličica koje čine stari Delhi, reka ljudi teče kroz ulaznu kapiju svakog jutra i ispunjava predvorje. „Kako da čovek ne bude zabrinut zbog populacije u Indiji nakon što vidi ovako nešto", pita se jednog popodneva hirurg Čandan Bortamuli dok ide ka svojoj klinici za vazektomiju. „Stanovništvo je naš najveći problem." Bortamuli skida katanac sa vrata klinike i ulazi u malu operacionu salu. Unutra dvojica muškaraca leže ispruženi na medicinskim stolovima, dok im testisi vire kroz otvore na zelenim prekrivačima. Ventilator sa plafona komeša prohladan vazduh koji dolazi iz dve prozorske klime. Bortamuli je na prvim linijama fronta u borbi koja se u Indiji vodi skoro 60 godina. Svega pet godina pošto je postala nezavisna od Britanije, Indija je 1952. godine bila prva zemlja koja je uspostavila politiku kontrole rađanja. Od tada, država stalno postavlja sebi ambiciozne ciljeve, a nikada ih ne dostiže. Nacionalna politika usvojena 2000. godine predviđala je da se priraštaj na nivou proste zamene (2,1) dostigne do 2010. godine. To se neće dogoditi bar još deset godina. Po srednjoročnim projekcijama UN-a, stanovništvo Indije će porasti na 1,6 milijardi ljudi do 2050. godine.
„Neizbežno je da do 2030. godine stanovništvo Indije postane brojnije od stanovništva Kine", kaže A. R. Nanda, bivši šef Fondacija za populaciju Indije, nevladine organizacije. „Samo neka velika katastrofa, nuklearna ili slična, može to da promeni."
Sterilizacija je dominantna forma kontrole rađanja u današnjoj Indiji i ogromna većina operacija izvodi se na ženama. Vlasti to pokušavaju da promene. Muška vazektomija bez upotrebe skalpela je jeftiniji i jednostavniji zahvat nego podvezivanje jajovoda kod žena.
U operacionoj sali, Bortamuli brzo radi. Čim se prvi pacijent trznuo zbog ubrizgavanja lokalne anestezije, Bortamuli je objasnio: „Kažu da ubod igle žacne kao ujed mrava." „Posle toga, hiruški zahvat je u suštini bezbolan i nema krvi." Šiljatim vrhom hirurških klešta Bortamuli buši rupicu na koži skrotuma i izvlači mašnicu od bele niti, odvodnog kanalića – provodnika sperme iz desnog testisa pacijenta. Podvezuje mašnicu tankim crnim koncem, seče konac i nit vraća nazad ispod kože. Za manje od sedam minuta – medicinska sestra je merila vreme – pacijent je odšetao čak i bez flastera na preponama. Od države će dobiti stimulaciju od 1.100 rupija (oko 25 dolara), što je prosečna nedeljna radnička plata.
Vlada Indije je ranije već probala da promoviše vazektomiju tokom sedamdesetih godina, kada je zabrinutost zbog rasta populacije bila na vrhuncu. Premijerka Indira Gandi i njen sin Sandžaj koristili su ovlašćenja na nivou vanrednog stanja da bi silom povećali broj sterilizacija. Od 1976. do 1977. godine broj operacija se utrostručio na više od osam miliona. Od toga su preko šest miliona činile vazektomije. Socijalni radnici za planiranje porodice morali su da ispunjavaju zadate kvote; u nekoliko pokrajina sterilizacija je bila uslov za dobijanje novog stana i drugih državnih beneficija. U nekim slučajevima policija bi jednostavno okupila siromašne ljude i grupno ih odvezla u centre za sterilizaciju.
Takvo preterivanje je čitav koncept planiranja porodice iznelo na loš glas. „Nekoliko uzastopnih vlada je odbijalo da se pozabavi tim pitanjem", kaže Šailadža Čandra, bivša direktorka Nacionalnog fonda za stabilizaciju populacije (NPSF). Ipak, priraštaj u Indiji je ionako opao, mada ne tako brzo kao u Kini, gde je ponirao još pre uvođenja drakonske politike „jednog deteta". Sada je u Indiji prosek 2,6 dece po ženi, više nego upola manje u odnosu na vreme Erlihove posete. Južna polovina Zemlje i neki delovi na severu već sada su na nivou proste zamene ili ispod njega.
U Kerali, na jugozapadnoj obali, ulaganja u zdravstvo i obrazovanje pomogla su da priraštaj opadne na 1,7. Ključ je u pismenosti žena, kažu tamošnji demografi. Stopa pismenosti je oko 90 odsto, daleko najviša u Indiji. Devojčice koje idu u školu kasnije rađaju decu od onih koje ne idu u školu. Otvorenije su prema kontracepciji i pre će razumeti opcije koje su im na raspolaganju.
Za sada ovakav pristup, koji se na međunarodnom nivou podržava kao model, nije uhvatio koren u siromašnim pokrajinama severne Indije, u „hindu pojasu" koji se proteže preko države južno od Delhija. Skoro polovina priraštaja u Indiji otpada na Radžastan, Madija Pradeš, Bihar i Utar Pradeš, gde se natalitet i dalje koleba na nivou od tri do četiri deteta po ženi. Više od polovine žena u hindu pojasu je nepismeno, a mnoge se udaju i pre nego što napune zakonski obaveznih 18 godina. One svoj društveni status stiču rađanjem dece i obično se ne zaustavljaju sve dok ne rode bar jednog sina.
Kao na alternativu modelu iz Kerale, mnogi ukazuju na južnu pokrajinu Andra Pradeš, gde su „centri" za sterilizaciju – privremene operacione sale često postavljene u školama – uvedeni tokom sedamdesetih i gde je stopa sterilizacije ostala visoka pošto su „centre" zamenile renovirane bolnice. Za jednu deceniju, počev od ranih devedesetih, priraštaj je opao sa oko tri na manje od dva. Za razliku od Kerale, polovina žena u Andra Pradešu i dalje je nepismena. Amardžit Sing, sadašnji izvršni direktor Nacionalnog fonda za stabilizaciju populacije, računa da bi se, ukoliko bi četiri najveće pokrajine hindu pojasa sledile model Andra Pradeša, izbeglo 40 miliona rađanja i znatan deo patnje. „Zato što je 40 miliona dece rođeno, a 2,5 miliona ih je umrlo", kaže Sing. On smatra da bi, ukoliko bi cela Indija usvojila visokokvalitetne programe za podsticanje sterilizacije u bolnicama, a ne u improvizovanim centrima, 2050. godine mogla da ima 1,4 milijarde, a ne 1,6 milijardi stanovnika.
Kritičari modela Andra Pradeša, kao što je Nanda iz Fonda za populaciju, kažu da je Indijcima potrebna bolja zdravstvena zaštita, posebno u ruralnim oblastima. Oni se protive postavljanju numeričkih ciljeva koji vrše pritisak na državne službenike da sterilišu ljude ili da novčano stimulacijom narušavaju lični izbor bračnog para o veličini porodice. „To je privatna odluka", kaže Nanda.
U današnjim indijskim gradovima mnogi parovi donose istu odluku kao njihovi pandani u Evropi i Americi. Sondalde Desai, članica Nacionalnog saveta za primenjena ekonomska istraživanja u Nju Delhiju, upoznala me je sa pet zaposlenih žena u Delhiju koje su veći deo plate trošile na školarine u privatnim školama i na privatne profesore, a svaka ima jedno ili dva deteta i ne planira više da rađa. U nacionalnom istraživanju 41.554 domaćinstava, Desain tim je identifikovao malu, ali rastuću grupu avangardnih urbanih porodica sa jednim detetom. „Potpuno nas je zapanjilo koliko pažnje roditelji poklanjaju svojoj deci", kaže ona. „Odjednom vam postaje jasno da zato stopa rađanja opada." Deca u Indiji su u proseku mnogo obrazovanija od svojih roditelja.
To nije slučaj na selu. Sa Desainim timom idem u Palanpur, selo u Utar Pradešu, pokrajini u hindu pojasu koja ima stanovnika koliko ceo Brazil. Na ulazu u selo prolazimo pored releja mobilne telefonije, ali i pored potočića neprerađenog odliva kanalizacije koji teče pored nanizanih kućica od cigala. Ispod stabla manga, čuvar voćnjaka nam kaže da nema razloga da školuje svoje tri kćerke. Ispod drveta biljke nim u centru sela pitam desetak farmera šta je to što bi najviše unapredilo njihov život. „Bilo bi divno kad bismo dobili nešto novca", šali se jedan.
Cilj u Indiji ne bi trebalo da bude smanjenje nataliteta ili populacije, kaže mi Almas Ali iz Fondacije za populaciju, sa kojim razgovaram nekoliko dana kasnije. „Cilj treba da bude da se sela osposobe za život ljudi", kaže on. „Kad god pričamo o broju stanovnika Indije, čak i danas, prvo nam na pamet padaju rastuće brojke. A na brojke se gleda sa strahom. Ova fobija je toliko prodrla u mentalni sklop da je sva pažnja usmerena na smanjivanje broja. Briga o ljudima gurnuta je u drugi plan."
Iz Palanpura se nazad do Delhija vozimo četiri sata kroz nedeljni sumrak. Prolazimo kroz gust saobraćaj raznih trgovačkih gradića, u svakom je metež koji nekad potpuno okruži naše vozilo. Dok smo se spuštali niz vijadukt u Moradabadu, ugledao sam čoveka koji strmom uzbrdicom gura kolica, natovarena toliko da ne može da vidi ispred sebe. Prisetio sam se Erlihovog otkrovenja tokom njegove vožnje taksijem pre nekoliko decenija. Ljudi, ljudi, ljudi, ljudi, ali i nadmoćno osećanje energije, stremljenja.
Godišnji susret Asocijacije američke populacije (PAA) jedan je od glavnih skupova demografa. Prošlog aprila eksplozija globalne populacije nije bila na dnevnom redu. „Taj problem je postao pomalo pase", kaže Erve le Bras. Demografi su uglavnom sigurni da ćemo do druge polovine ovog veka okončati jedinstvenu eru u istoriji, eksploziju broja stanovnika, i da ćemo ući u novu, u kojoj će populacija prestati da raste ili će čak opasti.
Međutim, da li će nas biti previše? Na sastanku Asocijacije američke populacije, u hotelu Hajat Ridžensi u Dalasu, saznao sam da bi čitavo sadašnje stanovništvo planete moglo da stane u Teksas ako bi ceo Teksas bio gusto naseljen poput Njujorka. To poređenje me je podstaklo da razmišljam kao Levenhuk. Ako 2045. godine bude devet milijardi ljudi na šest nastanjivih kontinenata, gustina naseljenosti planete biće nešto malo veća od polovine naseljenosti današnje Francuske. A Francuska se obično ne smatra paklenim mestom na zemlji. Da li će tadašnji svet biti paklen? Neki njegovi delovi možda hoće; neki delovi su već danas pakleni. Danas 21 grad ima više od deset miliona stanovnika, a do 2050. godine biće ih mnogo više.
U Delhi se svake godine doseljava na stotine hiljada ljudi i svi ti ljudi kad stignu vide da „nema nikakvih planova za obezbeđivanje vode, kanalizacije ili boravka", kaže Šailadža Čandra. Daka u Bangladešu i Kinšasa u Demokratskoj Republici Kongo danas su 40 puta veće nego 1950. godine. Njihove sirotinjske četvrti pune su beznadežno siromašnih ljudi koji su tu pobegli od još goreg siromaštva na selu.
Čitave države danas se suočavaju sa pritiskom porasta broja stanovnika koji nam deluje nesavladivo kao što je Indija delovala Erlihu 1966. godine. Bangladeš spada među najgušće naseljene zemlje sveta i najugroženije klimatskim promenama; rast nivoa mora mogao bi da raseli desetine miliona žitelja Bangladeša. Ruanda je podjednako alarmantan slučaj. U svojoj knjizi „Propast", Džered Dajmond tvrdi da je genocid nad 800.000 Ruandanaca 1994. godine bio posledica nekoliko faktora, ne samo etničke mržnje, već i prevelikog broja stanovnika – previše zemljoradnika delilo je raspoloživu količinu obradivog zemljišta na sve manje parcele na kojima nije mogla da se izdržava seoska porodica. „Maltusov najcrnji scenario možda će jednog dana postati stvarnost", zaključio je Dajmond.
Mnogi ljudi su s pravom zabrinuti da bi Maltus možda mogao da bude u pravu u globalnim razmerama, odnosno da planeta neće biti u stanju da prehrani devet milijardi ljudi. Lester Braun, osnivač instistuta „Vorldvoč" i sadašnji čelnik Instituta za planetu Zemlju u Vašingtonu, smatra da nestašica hrane može da dovede do sunovrata globalne civilizacije.
Ljudska bića žive na račun prirodnog kapitala, tvrdi Braun, erodiraju zemljište i iscrpljuju podzemne vode brže od njihovog prirodnog obnavljanja. To će uskoro dovesti do zastoja u proizvodnji hrane. Braunov plan B za spas civilizacije podrazumevao bi da ceo svet stupi u stanje ratne pripravnosti, poput SAD-a posle napada na Perl Harbur, da stabilizuje klimu i nadoknadi ekološku štetu. „Popunjavanje praznina u planiranju porodice možda je najhitnija stavka na globalnom planu", piše on. Dakle, ukoliko ne zaustavimo broj stanovnika na osam milijardi putem smanjenja nataliteta, možda će porasti stopa smrtnosti.
Osam milijardi ljudi je najmanja brojka koju je UN predvideo za 2050. godinu. Po tom optimističkom scenariju, Bangladeš 2050. godine ima stopu priraštaja 1,35, ali ipak ima 25 miliona stanovnika više nego danas. U Ruandi natalitet takođe opada ispod nivoa proste zamene roditelja, ali broj stanovnika ipak raste više nego dvostruko u odnosu na vreme pre genocida. Ako je to optimistički scenario, budućnost je zaista mračna.
Može da se dođe i do drugačijeg zaključka. Opsednutost brojem stanovnika nije najbolji način da se suočimo sa budućnošću. Ljudima zbijenim u sirotinjskim četvrtima potrebna je pomoć, ali treba rešavati probleme siromaštva i nedostatka infrastrukture, a ne prekobrojne populacije. Svim ženama treba omogućiti pristup uslugama planiranja porodice, to jeste dobra ideja je „ jedina strategija koja ženama može najviše da promeni život", kako kaže Čandra. Ni najagresivniji program kontrole rađanja neće spasti Bangladeš od podizanja nivoa mora, niti Ruandu od novog genocida, niti sve nas od naših ogromnih ekoloških problema.
Globalno zagrevanje je pravi primer. Ispuštanje ugljeničkih gasova iz fosilnih goriva najveće je u Kini usled njenog ubrzanog ekonomskog rasta, ali tamošnji natalitet već je ispod nivoa proste zamene roditelja; ništa više od toga ne može da se uradi u kontroli populacije. Tamo gde broj stanovnika najbrže raste, u podsaharskoj Africi, emisije štetnih gasova po glavi stanovnika su svega nekoliko procenata od onih u SAD-u, a tu kontrola populacije ima malo uticaja na klimu. Brajan O’Nil iz Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja izračunao je da, ukoliko globalna populacija 2050. godine dostigne 7,4 milijarde umesto 8,9 milijardi ljudi, emisija ugljeničkih gasova bila bi manja za 15 odsto. „Greše oni koji kažu da je problem samo u broju stanovnika", tvrdi Džoel Koen. „To čak nije ni dominantan faktor." Da bismo zaustavili globalno zagrevanje, moraćemo da sa fosilnih goriva pređemo na alternativne izvore energije bez obzira na to koliki bude broj stanovnika.
Naravno, broj ljudi jeste bitan, ali je mnogo važnije kako ljudi troše resurse. Neki od nas ostavljaju mnogo dublje tragove od ostalih. Glavni izazov u budućnosti ljudske rase i naše planete biće kako da što više nas izvučemo iz siromaštva – stanovnike sirotinjskih četvrti u Delhiju, uboge seljake u Ruandi – i da istovremeno umanjimo oštećenja koja svako od nas čini planeti.
Svetska banka predviđa da će se do 2030. godine više od milijardu ljudi u zemljama u razvoju priključiti „globalnoj srednjoj klasi", kojoj je 2005. godine pripadalo samo 400 miliona ljudi. To jeste dobro, ali će planeti biti teško ukoliko svi ti ljudi budu jeli meso i vozili automobile na benzin u meri u kojoj to danas rade Amerikanci. Sada je prekasno da sprečimo da se 2030. godine rodi nova srednja klasa, ali nije kasno da promenimo način na koji oni i mi proizvodimo i trošimo hranu i energiju. „Jesti manje mesa zvuči mi razumnije nego da kažete: ’Imaj manje dece!’", kaže Le Bras.
Koliko ljudi Zemlja može da izdržava? Koen je godinama proučavao sva istraživanja, od Levenhuka do danas. „Napisao sam knjigu misleći da ću odgovoriti na to pitanje", kaže on. „Otkrio sam da na to pitanje nema odgovora na sadašnjem nivou našeg znanja." Umesto toga zaključio je da postoji ogroman raspon „politički motivisanih brojki, sa namerom da se ljudi ubede u nešto", da misle ovako ili onako.
Vekovima populacioni pesimisti žustro upućuju apokaliptična upozorenja večitim optimistima koji zdušno veruju da će čovečanstvo iznaći načine da opstane i prebrodi teškoće. Istorija je, u celini posmatrano, do sada više naklonosti pokazala prema optimistima, ali istorija nije pouzdan vodič u budućnost. Nije ni nauka. Ona ne može da predvidi krajnji ishod procesa u kom su ljudi protiv planete jer svi dokazi o tome koliko će nas biti i kako ćemo živeti zavise od izbora koje tek treba da donesemo i ideja koje tek treba da nam padnu na pamet. Na primer, možda ćemo se pobrinuti, kaže Koen „da sva deca budu dobro hranjena, da pohađaju školu i obrazuju se toliko da mogu da rešavaju probleme sa kojima će se suočavati kad odrastu". To bi značajno izmenilo našu budućnost.
Polemika se javila još kod samog začetka uzbune zbog rasta populacije i to samo u ličnosti prečasnog Tomasa Maltusa. Pred kraj svoje knjige, u kojoj formuliše gvozdeni zakon po kojem neobuzdani rast populacije vodi u glad, on zaključuje da je taj zakon dobar jer nas je tragao iz čamotinje. Tera nas da osvajamo svet. Maltus je pisao da je čovek, a pod tim je sigurno podrazumevao i ženu, „inertan, lenj i nesklon radu, osim kad ga nužda natera". Ali nužda, dodaje on, uliva nadu.
„Napori koje čovek mora da uloži da bi izdržavao sebe ili porodicu često probude njegove sposobnosti koje bi inače ostale večno uspavane, a obično primećujemo da nove i neuobičajene situacije teraju ljudski um da se na pravi način suoči sa teškoćama u kojima se nalazi." Uskoro će nas biti sedam milijardi, a 2045. godine devet milijardi. Nadajmo se da je Maltus bio u pravu u vezi sa našom dovitljivošću.
Pulsiranje naroda
Indija Sa sparnim ulicama punim uličnih prodavaca, pešaka i prepoznatljivih „ambasador" taksija, Kalkuta pulsira sa oko 16 miliona stanovnika, a svakodnevno ih još navire iz manjih gradova. Samo tri grada u svetu su 1975. godine imali više od deset miliona stanovnika. Danas postoji 21 takav megalopolis, uglavnom u zemljama u razvoju u kojima gradske oblasti usisavaju veći deo rastuće svetske populacije.
RENDI OLSON
Energetski pejzaž
Engleska Poput usijane peći u mraku, London je postao najveći grad na svetu tokom industrijske revolucije s pogonom na ugalj, prekretnici u visokom rastu svetske populacije. Bogate zemlje troše mnogo više resursa po glavi stanovnika nego siromašnije zemlje, ali kako rastu globalni prihodi, povećana potrošnja može da bude gora po planetu nego porast stanovništva.
DŽEJSON HOKS
Vesnici promene
Španija Doseljenici poput ovih Indijki na festivalu Sika u Barseloni povećavaju stagnirajući priraštaj u Evropi. Širom sveta, odluka mladih žena o tome koliko će dece imati odrediće da li će se globalna populacija stabilizovati ili neće. Istraživanja pokazuju da što je žena obrazovanija, verovatnije je da će imati manje dece.
RENDI OLSON
Svetska populacija
9 milijardi
2045. godina
8 milijardi
2024. godina
7 milijardi
2011. godina
6 milijardi
1999. godina
5 milijardi
1987. godina
4 milijarde
1974. godina
3 milijarde
1960. godina
2 milijarde
1930. godina
1 milijarda
1800. godina
IZVORI: UPRAVA ZA POPULACIONU POLITIKU I UJEDINJENE NACIJE
.jpg)
