Izvor: Politika, 04.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da je hiljadu ljudi ostalo kod kuće...
Ovo pišem 28. decembra, par dana pre nego što će Malta da uđe u evro-zonu. Evro će time zameniti nacionalnu valutu Malte, maltešku liru (ili maltešku "funtu", kako je mnogi zovu) u ponoć, 31.decembra 2007. Pre nedelju dana, Malta je takođe pristupila u Šengen, za sada samo za prelaske kroz državnu granicu morem. U martu će granične kontrole ka i od zemalja u Šengenu biti uklonjene i na jedinom međunarodnom aerodromu na Malti. Kako je Malta arhipelag, nema kopnenih graničnih prelaza, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni jedan političar «na žalost» neće imati zadovoljstvo da generiše publicitet razdraganim kršenjem rampi i prelaza.
Pre samo četiri i po godine čak i najneumorniji zagovornici integracije Malte sa Evropskom Unijom bili su vrlo nervozni. Malta tada, 2003, nije bila članica EU, a društvo se podelilo u dva tabora: jedna polovina je želela da se Malta priključi EU, a druga polovina da Malta ostane po strani i bude "Švajcarska u Mediteranu", šta god to značlo (uzgred, BNP po glavi stanovnika je bio oko polovine švajcarskog). Sva ispitivanja javnog mnjenja su pokazivala da bilo koja od te dve suprotstavljene opcije može da pobedi na referendumu koji je zakazan kako bi se odredila ni manje ni više nego sudbina zemlje.
Pitanje na referendumu je bilo prosto – da li ući u EU ili ne. Šta sa sobom donosi integracija u EU je prilično jasno. Sa druge strane, šta znači "Švajcarska u Mediteranu" nije bilo baš najjasnije – neutralnost, nesvrstanost, ne-bilo-šta, samo ne EU? Glavni adut anti-EU kampanje je bio ne preterano dubokouman stav da "ako smo do sada preživeli bez EU, možemo i dalje". Tu i tamo bi se pojavio i strah od stranaca koji će da pokupuju celo ostrvo i svi se presele pod nepostojeće palme na našem malom suncem ogrejanom raju (što se kasnije pokazalo kao savim neosnovano).
Politička scena na Malti podeljena je, uz veoma sitne izuzetke, na dva dela: laburiste i nacionaliste. Laburisti predstavljaju "Radničku partiju Malte", socijalisti sa osnovnom podrškom u siromašnijem delu stanovništva koje slabo ili nikada ne odlazi u inostranstvo i gotovo uvek preferira da koristi lokalni malteški jezik (mešavinu arapskog i sicilijanskog).
Nacionalisti, koji su to samo po imenu, su nešto liberalniji i znatno otvoreniji prema zapadu, podržani uglavnom od strane srednje klase. Treba napomenuti da bez obzira što su geografski podjednako blizu Africi i Evropi, Maltežani genetski, kulturno i na svaki drugi način pripadaju Evropi, najveći su katolici, većina govori tri ili više jezika i gledaju u Englesku ili Italiju (nikada obe) kao ultimativne uzore i vole ih kao svoju zemlju. Ukratko, tipičan simpatičan evropski narod.
Da se vratimo na to zašto su zagovornici integracije Malte sa Evropskom Unijom bili tako nervozni tog proleća 2003. Ispostavilo se da su imali puno razloga. "Za EU" opcija je dobila 53.5 procenata glasova. Glas otprilike hiljadu ljudi prevagnuo je u korist Malte u Evropskoj Uniji.
Za manje od pet godina nakon tog referenduma, Malta je postala član EU, ulazi u evro-zonu i Šengen, turizam se oporavio a ekonomija je nakon nekoliko godina slabog rasta krenula ka primetno boljem.
Malta je i dalje u suštini jedno srećno i zadovoljno društvo, neopterećeno teškim temama, samo što je sada još manje zabrinuto za svoju dugoročnu budućnost. Plašim se da ne bi bilo tako da je onih hiljadu ljudi ostalo kod kuće tog dana.
Mladen Simić, Malta
[objavljeno: 04.01.2008.]
