Izvor: Politika, 28.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ceremonija
Nameravala sam da pošaljem nov prilog o Japanu sa akcentom na zdravstvu, međutim desilo mi se nešto što me je nateralo da promenim temu i da moje iskustvo sa lekarima i bolnicama ostavim za drugu priliku.Japancima je forma izuzetno važna, možda važnija od suštine; tako sam barem ja često mislila tokom poslednjih 17 godina provedenih u Japanu. Uvek sam se čudila kako sve ovde na neki neobjašnjiv način funkcioniše. Deluje mi da im je važnije kako se nešto kaže, a ne šta se kaže, kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nešto uradi, a ne kako se uradi, da se velike greške tolerišu pod uslovom da su napravljene u okvirima prihvaćene forme.
Pre neki dan mi je jedna, naizgled apsurdna, pomalo smešna situacija pomogla da ponovo, posle skoro dve decenije, posumnjam u to koliko zapravo poznajem Japance i njihovu kulturu.Svaki početak i kraj je u Japanu obeležen ceremonijom. Počev od onog najsvakodnevnijeg, kako se skidaju i ostavljaju cipele pri ulasku u kuću, kako se kupaju i ulaze u kadu, na koji način se pozdravljaju i opraštaju....od samog rođenja do smrti, od upisa u zabavište do diplomiranja, početka i završetka radnog odnosa itd itd. Sve te ceremonije su tipizirane i ako ste prisustvovali jednoj, svaka sledeća će biti ista ili slična. Način kako se kome i kada pokloni,kako se sa obe ruke (ni slučajno jednom!) prihvata diploma, kakvo je odelo najprikladnije za takve svečanosti...
Moj sin, Dejan, je prošle nedelje završio šesti razred (što je ovde kraj osnovne škole) ali iz zdravstvenih razloga nije prisustvovao završnoj ceremoniji. Iskreno rečeno, samo odsustvo nas nije uopšte pogodilo, čak je i došlo kao olakšanje nakon pomisli na par sati ukočenog i uštogljenog sedenjau nezagrejanoj fiskulturnoj sali i slušanje istih, suvoparnih govora i bezbrojna ustajanja i klanjanja.
Nekoliko dana posle završetka škole, nazvao me je razredni starešina da se dogovorimo oko predaje diplome Dejanu. Dogovorili smo se za vreme i on mi je ovlaš napomenuo da bi bilo zgodno da dođe i neko od roditelja. Tako smo Dejan i ja ležerno otišli, očekujući da će mu razredni dati diplomu u zbornici i da ćemo možda malo popričati sa učiteljima, jer su dve ćerke već završile istu školu. Na naše veliko iznenađenje u fiskulturnoj sali su nas dočekali svi učitelji, direktor škole i ostalo osoblje. Postavljena je bina, aranžirano cveće, nastavnica muzičkog je svirala klavir i svi učitelji su pevali školsku himnu. Direktor je bio obučen u frak, nekoliko učiteljica je bilo u kimonima. Samo da napomenem da je potrebno barem 30 minuta da se kimono obuče i pojas 'OBI' pričvrsti i zaveže.
Dejan i ja smo bili potpuno zatečeni i zbunjeni i pošto je očigledno sveveć bilo organizovano i dobro pripremljeno (a tako se mahom sve ovde radi), a nasdvoje jedini gosti, nikako nismo mogli da se povučemo ili negodujemo. Dok su govori trajali, vrtele su mi se razne ideje po glavi: kako je sve to besmisleno, gubljenje vremena za nevažne stvari, kako oni stvarno nemaju problema i briga kad mogu da utroše vreme na ponavljanje ceremonije samo za jednog učenika koji i nije njihove gore list i ne haje previše za takve formalnosti.
I dok sam gledala njihova lica na kojima je lebdeo samo blagi osmeh, pitala sam se šta je zapravo u mislima tih učitelja. Setila sam se svih poznanika koji su mi rekli da ni oni ne vole ceremonije, ali im prisustvuju zbog poštovanja tradicije. Setila sam se i koliko su ovde prosvetni radnici preopterećeni poslom i da rade od jutra do sutra. Ipak, odradili su svoj posao do kraja. Prvi put za 106 učenika i drugi put za mlađušnog Srbina!
Sve je trajalo oko pola sata i kad smo se mi ispoklanjali i zahvalili svima, učitelji su složno sklonili stolice i časkom napravili red. Ovde moram da dodam da u japanskim školama nema spremačica, kafe-kuvarica, baštovana i sličnog osoblja. Sve poslove isključivo rade učitelji i đjaci - od malih nogu ih uče da nema prljavog, lošeg ili nedostojnog rada.
Pitam se na kraju da li je ovakvim gestom zadovoljena samo forma ili je ipak izasvega dominirala suština? To je jedna od mnogih nedoumica koje me prate namom životnom putu u Japanu. Moj sin, u japanskoj školi, nije naučio dovoljno geografiju, a još manje svetsku istoriju, ali je naučio mnogo važniju lekciju:da je dobro urađen posao samo onaj posao koji je odrađen 100% i da bezobzira što mu se neki posao ne sviđa, mora da stisne zube i da ga sa osmehom odradi do kraja.
Vesna Belušević, Cukuba, Japan
[objavljeno: 29/03/2008.]
.jpg)
