Izvor: Blic, 05.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ceo život smo doneli na traktoru
Ceo život smo doneli na traktoru
Prašnjav neravan zemljani put vodi ka trošnim radničkim barakama. Osam ih je u nizu, pokrivene su limom i okićene malim musavim prozorima. Nasuprot njima, još dve identične. Ispred jedne barake čovek pere noge u sudoperi. U improvizovanom dvorištu juri se dečurlija. Iza kućica ništa sem trave i horizonta. U daščarama na kraju Mirijeva skoro celu godinu živi oko 40 porodica izbeglih sa Kosova, uglavnom iz Istoka.
Oko dvesta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stanovnika ima toplu vodu samo u dva kupatila, a ručak se sprema u jednoj zajedničkoj kuhiji, u jednom kazanu za sve. Svi koriste samo jedan telefon.
Većina žena veš pere na ruke, a hranom ih snabdeva jedino Srpska pravoslavna crkva.
Od obilaženja nadležnih organa izbegli, kažu, nisu imali koristi. Pomogla je samo opština Zvezdara.
Ispred ulaza u svaku baraku generacijski složena obuća, od najmanjih cipelica do staračkih opanaka, a na štriku 'po starini' razno- vrstan veš i odeća.
Došla sam s mužem i petoro dece iz Rakoša kod Istoka. Kuća spaljena, a ovde ništa... ništa nismo našli. Sve smo morali sami da uradimo. U ovoj baraci žive tri porodice, a zajednički su nam klozet i kupatilo sa tušem iz kojeg curi samo hladna voda priča Danica Milošević, učiteljica, pokazujući ogoljenu šolju oko koje proleću muve. U tih 30 kvadrata je i kuhinja iz koje se širi miris skuvanog jela. Jedan sto za ručavanje i ležaj za sedenje i spavanje. U uglu šporet na drva. U susednoj sobici po ležajevima složene dečje stvari. Tu spavaju sva deca.
Pogledajte od čega smo napravili dimnjak pokazuje na kanaliza- cionu cev koja vodi od šporeta do plafona Dragan Vuković, policajac.
Šta da kažem, vidite i sami sleže ramenima dok u kuhinji sedi u društvu drugih muškaraca iz kampa.
Na zidu ikona Svetog Dimitrija.
To mi je slava. Ceo život doneli smo na traktoru. Deca imaju mleko, a ostalo... jedu iz kazana kao i mi. Nema tople vode, nema kade, grejemo vodu, kupamo se ovde u kuhinji uznemireno govori Marina Brusać, a veseli dečaćić vrpolji se na stolici posle obroka i traži sladoled.
U kampu živi i jedna trudnica. Beba stiže u junu, a buduća mama, Ana Popović, pripremila je, kaže, neke sitnice.
Ovo je beba za utehu. Znam šta nosim, ali to čuvam kao tajnu. Iz porodice sam sa puno dece, volim ih... objašnjava Marina svoju od- uku. Ali Ana ručno pere veš, tako će, kaže, i kada rodi, jer 'mora se'.
U zasebnoj baraci je zajednička kuhinja. Prostorijom se širi snažan miris luka i ribe. Poređani veliki radni stolovi, suđe, a u ogromnoj sudoperi suši se izvrnut kazan za sve. U jednom ćošku vaga, na zidu polepljene dečje slike_arhiva. U trošnom ormanu namirnice za više dana.
Počinjemo da spremamo oko sedam ujutro, jer se ručak deli oko jedan popodne. Kuvamo šta imamo, ne žalimo se, šta crkva pošalje. Kada spremimo, svako sa svojom šerpom dođe po svoje priča Slavica Jašović, majka petoro dece.
Starice u crnini sede ispred baraka, gledaju u prazno ili pričaju o Kosovu, neke se bave ručnim radom.
Otac je bio zdrav pre dolaska ovamo, kada smo došli, odma' infarkt... od muke i tuge! kaže Vladica Perović, simpatični debeljuca iz Đurakovca kod Istoka, dok njegovoj sestri Slavici kreću suze. Ne radi nigde.
Svakome smo na putu, kao da smo došli u pogrešno vreme priča tužno Vladica. V. Marić
