Izvor: Politika, 27.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući Deda Mraza
Kuda za "novaka"? Da, to je to večito pitanje koje muči i nas trudnice. Ako smo trudne ne znači da smo izopštene od ostatka sveta. I za nas je Nova godina, taj tako dražestan praznik. Iako bi mnogi najradije da prespavaju ovu najdužu noć i probude se u novoj godini, oslobođeni tereta – kuda, gde, s kim, kako, i s čim, ja bih ipak da se odšunjam negde jer obožavam ovaj šljokičavi praznik. Sve šljašti, sija, seva i puca! Kič je za ovo veče dozvoljen. Svi su opušteni, u grozničavoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << atmosferi, radnje su krcate kao da živimo na Menhetnu. Svi jedva čekaju da smandrljaju preostale obaveze i da se što pre bezbrižno prepuste ruskoj salati, prasetu i torti! Ultramoderne kineske jelke, koje simbolišu našu imitaciju života, kite se tim tako jeftinim, ali nekako slatkim drangulijama i sve je podređeno hedonizmu. A posao, ko mari! Sutra ćemo o njemu razmišljati kada prođu slave i bogate trpeze.
Tu, negde pred Novu godinu obično me uhvati neko melanholično, setno raspoloženje, pa sama sebi ličim na Pepeljugu. Vraćaju mi se slike iz proteklog vremena, razmišljam o tome šta će biti sutra, šta ostavljam u staroj, a šta me očekuje u novoj godini. Kao da ovaj praznik ne predstavlja još samo jedan dan na kalendaru, već je ponekad stroga granica između proteklog, izgubljenog, propuštenog i novog, boljeg, budućeg. A da li će to bolje ikada doći? Gde nam protrča godina i šta smo to propustili od života. Pa onda počnem sebe da zamišljam kao onu devojku iz romantične reklame o najpoznatijem bezalkoholnom napitku na svetu. Virim kroz prozor čekajući baš istog onakvog bucmastog rumenog Deda Mraza sa pregršt poklona. Iščekujem da zvezda padalica padne tu, pred moje noge i da reši sve moje nedoumice i probleme, i da sve bude harmonično kao na filmu ili kao u kakvoj božićnoj pesmi. A zatim se malo okrenem oko sebe, otreznim glavu, oduvam snove i vidim da je svet sasvim drugačiji. Novogodišnje sklepane tezge odlika su totalnog siromaštva, a naš život – prazni džepovi, stanjeni novčanici, kolektivna depresija, predizborna euforija, koji zapravo izazivaju ravnodušnost, a ne prazničnu radost...
I zaista kuda za Novu godinu? Ko će me ugostiti ovako trudnu? Svuda prašte dobronamerni saveti – nemoj nikud da ideš, svuda je zagušljivo, to ti je naporno, nije to za tebe, ostani kod kuće! E pa neću! I ja bih da se malo provedem, a ne da sedim pored malog ekrana, uz čuvene uvek iste narodnjake i tonu hrane. Ne, nije to moj scenario! Tako ću možda morati sledećeg "novaka", kada ispod jelke kao najlepši poklon bude malena kolevka i u njoj beba. A ove 2006. na 2007. rešila sam da se ludo provedem. Mada znam, u poverenju, da ću već negde oko 12, kada moje ortake tek lagano počne da ljulja alkohol, glasno zevati i da ću hiljadu najsjajnijih vatrometa poželeti da vidim ovoga puta samo iz kreveta. Čak i da se na vratima zaista pojavi onaj moj Deda Mraz iz reklame, teško da će me podići na noge lagane. I tek kada posle ponoći počne pravo zezanje, a društvo pristigne na čestitke, ja i moj paket ćemo se uputiti put kuće propuštajući najčorobniju od svih noći. Čini mi se da ovoga puta neću otvorenih očiju dočekati zoru i da me muzika neće ispratiti u stilu: "A sad adio". Samo što ovoga puta neću žaliti za propuštenom žurkom, već ću zadovoljna zaspati u krevetu sa rukom na stomaku.
Drugi veliki problem je – šta obući? Na staru garderobu ne mogu više odavno da računam, pa čak i kada bih htela da improvizujem i da od suknje napravim korset – ne vredi! Mama bi kao da mi pomogne, pa da mi od svoje stare haljine napravi večernju toaletu, ali to tako izgleda "bljak" da ne mogu da vam opišem. Debela Berta ovoga puta pravi je eufemizam. Izlozi su preplavljeni uvek aktuelnim crnim haljinama samo što nijedna nije za mene. A tek na noge šta ću? Tako omiljene mi štikle ne dolaze u obzir – njih još samo mogu da navučem na domali prst. Moj šik izgled ovoga puta će izostati. Uostalom, šta me briga, naoružaću se dobrim raspoloženjem i osmehom, pa makar otišla na doček u trenerci ili samo zavijena u čaršaf. Kod kuće, definitivno, neću ostati. Suprug, beba i ja, srećni i zadovoljni proslavićemo ovu najlepšu od svih novih godina i s radošću se prisetiti šta sam to u ponoć poželeli pre tačno godinu dana. I ko još kaže da se novogodišnje želje ne ispunjavaju! Samo je važno s kim ćete ih podeliti.
Ovoga puta, uz ponoćne poljupce poželeću da na svet dođe zdrav i prav naš najslađi stvor i da sledeće godine i sve naredne dočekamo zajedno. Tačno u ponoć, kada se kazaljke poklope, biću sigurna da nisam za džabe proćerdala staru godinu. Najlepši je i najveći užitak kada znaš da si pametno iskoristio ono što ti život pruža. U to ime – živeli!
[objavljeno: ]
