Izvor: B92, 13.Jul.2010, 14:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bizarna priča o električnoj svetlosti
Zaboravljamo koliko je svet bio sumoran pre sijalice. Jedna jaka sveća pravi jedva stoti deo svetlosti najobičnije sijalice. Otvorite svoj frižider i zabljesnuće vas 4 puta jača svetlost od one koje su imala domaćinstva 18. veka.
Foto: Arvind Balaraman / FreeDigitalPhotos.net; graur razvan ionut / FreeDigitalPhotos.net
Vekovima smo se mučili sa svećama u mraku. Onda su se pojavili gas i sijalica i svet je progledao. Bil Brajson u svojoj poslednjoj knjizi priča >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bizarnu priču o veštačkom svetlu i kako nam je ono promenilo živote.
Svet je noću bio zaista jedno mračno mesto. Ponekad možemo da zavirimo u takvu tamu ako pročitamo opis onoga što je smatrano raskošnim osvetljenjem. Jedan gost na Virdžinija plantaži u svom dnevniku opisiao je dnevnu sobu koja je bila svetla i blistava jer je gorelo 7 sveća - 4 na stolu i 3 u uglovima prostorije. Za njega je to bilo savršeno svetlo.
U isto vreme u Engleskoj, Džon Harden, umetnik amater, naslikao je nekoliko slika porodičnog života u svojoj kući. Ono što je zadivljujuće jeste koliko je malo svetla prikazano, odnosno, koliko malo svetla im je bilo potrebno. Jedna od slika predstavlja 4 osobe koje za stolom vezu, čitaju i pričaju pod svetlošću samo jedne sveće. Ne primećuje se nikakva tuga, napor ili deprimiranost, želja da nešto više od polumraka zasvetli i pomogne pri vezenju. Ljudima nije smetalo da sede u tami jer nisu znali za šta bolje.
Sveće su pravljene od dve vrste materijala - sala i voska. One od sala spravljane su od topljene životinjske masti i bile su jeftinije jer su se mogle praviti u kućnoj radinosti od bilo koje životinje. Izuzetno brzo su se topile i slivale pa ih je bilo potrebno i do 40 puta podrezati u toku jednog sata. Pošto je životinjska mast otpadni organski materijal, sveća je bila izuzetno neprijatnog mirisa.
Daleko su kvalitetnije bile sveće od pčelinjeg voska. Duže su trajale, sporije gorele ali koštale i do 4 puta više, pa su ih koristili samo za posebne prilike.
Količina svetlosti koju ste trošili bila je pokazatelj statusa. Lik u jednom romanu Elizabet Gaskel, gđica Dženkins, imala je 2 sveće ali je gorela samo po jednu, uvek pazeći da budu iste dužine. Tako je pred gostima izbegavala neprijatnost da joj sveće ne budu iste visine, jer je tako izgledalo da uvek gore 2 istovremeno.
Za one imućne uljane lampe bile su najbolja opcija, ali je ulje bilo skupo, a lampe su se morale čistiti svakog dana. U toku jedne večeri lampa bi izgubila i do 40 odsto svoje svetlosti jer bi staklo potamnelo od čađi.
Tri hiljade godina ljudi su na isti način koristili rasvetu a onda je, 1783. godine, švajcarski naučnik Ami Argan izumeo lampu koja je povećavala svoju svetlosnu moć prostim korišćenjem dodatnog kiseonika. Lampa je imala kvakicu kojom se podešavala svetlost, odnosno protok vazduha u lampu, što je potpuno zadivilo potrošače.
Najjača svetlost dolazila je iz lampe sa kitovom mašću, od posebnog voska koji se nalazi u glavi kita ulješare. Bez obzira na naziv „spermaceti", vosak nema nikakvu reproduktivnu funkciju niti je od semena. Naziv su mu dali mornari kad su uvideli da se u dodiru sa vazduhom supstanca iz bezbojne vodenaste tečnosti pretvara u mlečnu belu materiju, sličnu semenu.
U velikim gradovima gas je bio dodatno rešenje za osveteljenje od 1820. godine. Ali zbog svojih nedostataka najviše se koristio u fabrikama, prodavnicama i uličnom osvetljenju. Nije se masovno koristio u domaćinstvima jer su se oni koji su bili primorani da provode vreme u prostorijama osvetljenim gasom žalili na glavobolje i mučninu.
Da bi izbegli te smetnje izazvane gasom, svetiljke su izbacivali van prostorije, kačili su ih po prozorima sa spoljne strane jer su crnile plafone, ostavljale slojeve masti na horizontalnim površinama i zatamnjavale tkanine. Cveće se ubrzano sušilo a biljke bi požutele ako nisu bile izolovane u terarijumima.
Jedino je biljka zlatoglav (vrsta ljiljana) bila imuna na prisustvo gasa i to je verovatno razlog što se baš ona našla na skoro svim slikama iz viktorijanskog perioda. Sa gasom se, međutim, moralo oprezno postupati. Većina fabrika je danju smanjivala dotok gasa kroz cevi, jer je potreba za svetlošću bila manja. Tako da je svako ko bi koristio gas morao do kraja da "odvrne" kako bi dobio dovoljno svetla.
Uveče, kad je pritisak vazduha viši, ukoliko bi neko zaboravio da zatvori gas on je mogao nesmetano da se širi, da pokrene požar ili potamni plafone. Stoga je gas bio opasan koliko i prljav. Ali imao je i jednu veliku prednost. Bio je najsvetliji. Svetao kao ništa drugo u preelektričnoj istoriji!
Domaćinstva su dobijala i do 20 puta više svetlosti nego pod svećama. Iako atmosfera nije više bila toliko intimna, osvetljenje je bilo odlično. Ljudi su više čitali i duže ostajali budni. Nije ni čudo što je polovina 19. veka bila iznenadni bum za novine, magazine, knjige i note.
Jedan prirodni fenomen je obećavao da otkloni sve opasnosti i prepreke: elektricitet. On je bio zanimljiv i uzbudljiv ali je bilo teško naći mu adekvatnu primenu. Koristeći žablje noge i snagu običnih baterija, Luiđi Galvani je pokazao kako elektricitet može izazvati grčenje mišića.
Shvativši da je moguće zaraditi novac od ovog saznanja njegov rođak Đovani Aldini organizovao je predstavu u kojoj je elektricitetom pokretao delove tela ubica nad kojima je izvršena smrtna kazna kao i glave žrtava giljotine kojima je elektricitetom izazivao zatvaranje i otvaranje očiju, bezvučna pomeranja usana...
Ako može da pobudi mrtve, živima može još više biti od koristi. U malim količinama (bar se nadamo da su bile male), korišćen je u lečenju raznih bolesti, od zatvora do sprečavanja nedozvoljenih erekcija (ili bar uživanja u njima). Čarls Darvin se u toku svoje duševne bolesti obmotavao u cinkane lance, polivao sirćetom i provodio sate podnoseći udare struje u nadi da će od toga ozdraviti. Nije uspeo.
I tako se rodila potreba za električnim svetlom. Frederik Hejl Holms je 1846. godine patentirao sijalicu sa električnim lukom. Svetlost je stvarana jakom električnom strujom između dve male ugljenične šipke. Taj trik je 45 godina ranije koristio Hamfri Dejvi, ali ga nije patentirao. Prva takva sijalica je zvanično zasijala na svetioniku izvan Dovera, upaljena 8. decembra 1858. Sijala je 13 godina, ali nije zaživela u masovnoj upotrebi jer je bila suviše složena i skupa. Sijalica sa električnim lukom je bila previše jaka za kućnu upotrebu, pa je bilo potrebno pronaći rešenje za neku vrstu vlakna koje bi duže svetlelo ali umerenom svetlošću.
Ser Vilijam Grouv, sudija i advokat, amater sjajan u elektronici, predstavio je 1840. (7 godina pre rođena Edisona) usijanu lampu koja je gorela i do nekoliko časova. Međutim, niko nije želeo lampu koja gori nekoliko sati a preskupa je, pa Grouv nije forsirao njenu proizvodnju i prodaju.
Nemački hemičar Herman Šprengel je 1870. godine napravio uređaj koji će kasnije biti poznat kao Šprengelova pumpa. To je bila prekretnica za omogućavanje osvetljenja u domaćinstvima. Svetiljka je mogla da gori satima jer je dotok vazduha smanjen hiljadu puta u odnosu na normalan protok. Jedino je ostalo da se pronađe idealan materijal za vlakno koje je iznutra gorelo.
Tomas Edison je u to vreme već bio poznat kao „čudo Menlo parka” kada je pokrenuo ideju o pronalasku komercijalizovanog svetla. Nije bio naročito dopadljiv čovek, beskrupulozan, lažljiv, podmićivao je novinare kako bi osvanula pozitivna kritika, ali je bio izuzetno vredan i odlično organizovan. Poslao je ljude širom sveta u potragu za odgovarajućim materijalom koji bi služio svrsi, koji bi bio trajan i otporan. Potraga je otišla toliko daleko da je probao da koristi i riđu bradu porodičnog prijatelja.
Godine 1881. Edison je provukao kilometre žica kroz Menhetn i manično testirao sistem. U pčetku nije sve išlo glatko jer su konji imali burne reakcije na struju koja se „rasipala” ulicama. Četvrtog septembra 1882, pritiskom na samo jedan prekidač, Edison je upalio 800 sijalica u 85 radionica koje su se prijavile za ovaj sistem. Oduševljenje je bilo preveliko, ali je i period prilagođavanja na takvo svetlo trajao dosta dugo"
