Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti drugačiji u Gracu
Oduvek sam želela da vidim svet. Još kao klinka sam maštala. Prošle su godine, završila školu i napokon, dođo i ja na taj zapad, u Grac, na visoke škole. Nije mi dugo trebalo da shvatim kako sam promašila grad. Nema veze. Čim završim, idem dalje. Već prve nedelje sam videla da neće biti tako lako sa novim sugrađanima. Oni mirni i tihi, a ja vatra.
Prvo, mnogo glasno pričam pa mi je već u samom startu konobar u restoranu u kome sam ručala i pritom pričala telefonom sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mamom, prišao da me zamoli da malo tiše pričam da ne smetam ostalim gostima. Znam da sam divlja, uvek sam bila. Kasnije sam primetila da pored ulaza u svaki lokal u centru grada stoji tabla na kojoj jasno piše da se mole gosti da ne prave buku i da slučajno ne pevaju.
Lele, gde sam došla.
Drugo,očajnički sam se trudila da upoznam nove ljude. Sebe sam smatrala komunikativnom osobom koja se do tada u životu lako i brzo prilagođavala svim mentalitetima i bez ikakvih problema upoznavala ljude. Ali, došla sam u grad koji me je naterao da se zapitam šta nije u redu. Sve sam pokušavala, verujte mi. Zbog vrste studija na koje sam došla bila sam ograničena na «druženje» sa kompjuterom i mojim radom, i nisam bila u kontaktu sa studentima. To me nije sprečilo da prijavim par seminara da bih uspostavila kontakte. To je bio drugi šok jer tamo niko nije razgovarao - ne samo samnom koja sam očajnički tražila društvo i nove ljude, već studenti ni međusobno nisu komunicirali. Dođu na početak predavanja, pažljivo prate predavača, dođe kraj predavanja, pokupe se i odu. Lele. I kako ja da se družim? Stave one njihove slušalice na uši i bitno je da je njima lepo. Ili izvade knjige i čitaju. Sve je to super, nauka i obrazovanje...Ili smo mi u Srbiji manje voleli nauku a više ometanje nastave?
Drugi pokušaj je bio odlazak u najveći fitnes centar u gradu. Tri nivoa, wellness deo na dva sprata, teretane na dva nivoa, sale za grupne treninge. Ženski fitnes centar. Možda je to bila moja greška. Trebala sam u muški da odem ali ne, ja sam htela drugaricu. Trčim ja na traci i ajde, sve se zadihamo pa i ne možemo da pričamo. Siđem u teretanu, gomila žena. Ništa. Čuje se samo dizanje tegova i lagana muzika. Ajde, možda su im teški tegovi pa im nije do priče. Dalje odem na grupne treninge. Sve termine obiđem i ništa sem zaključka da pre joge moraju zaista dobro da se skoncentrišu. Lele. I tako bar godinu dana redovno. Dobila sam zategnuto telo i kondiciju ali od komunikacije ni «K».
Shvatila sam da smo jednostavno dugačiji. Niti sam ja problem niti su oni problem. Njima lepo da ćute a meni lepo da pričam. Pogrešno mesto u svakom slučaju.
Sreća moja što imam dva zanimanja pa pored već pomenute nauke sam i slikar jedne privatne galerije u Gracu, njihova stalna postavka. To znači da su mi slike uvek prisutne u galeriji i da je to moja oaza u kojoj srećem i upoznajem ljude. Problem je što su to klijenti galerije, dosta stariji od mene. Ja sam njima prava atrakcija: mlada, temperamentna, mašem rukama dok pričam, totalna suprotnost njihovom mentalitetu. Njima veliko hvala jer da nije njih ne znam kako bih izdržala život u Gracu.
Ja želim da osvojim svet. Ma koliko to možda vama zvučalo smešno ja sam ozbiljna u svojoj nameri. Idem dalje. Grad je predivan, ljudi ovde zaista iskreno vole umetnost. Divim im se zbog toga. Ovaj grad ću uvek pamtiti. Imam ove nedelje treću samostalnu izložbu za zadnje dve godine u Gracu. Jako sam uzbuđena u iščekivanju kako će da prođe. Kupila sam novu haljinu. I moj naučni rad privodim kraju...
Uskoro će biti vreme da krenem dalje.
Biljana Aranđelović, Grac, Austrija
[objavljeno: 16.12.2007.]
