Izvor: Blic, 02.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beočin - statistika ne odražava kvalitet života
Beočin - statistika ne odražava kvalitet života
Mali procenat zaposlenosti, nezadovoljni ljudi koji se žale da nemaju novca, Dom kulture koji je ne funkcioniše, bioskop sa jednom projekcijom nedeljno, ni po čemu ne podsećaju na najbogatiju opštinu u Srbiji. Iako statistika pokazuje da Beočinci imaju najveće plate u Srbiji, oni će vam na to odmahnuti rukom i reći: 'ma to je sve zbog nekoliko ljudi koji imaju plate s gomilom nula'.
Od priče o najvećem proseku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kosa na glavi se posebno diže Beočincima koji nisu zaposleni u cementari, a koji, nakon privatizacije, čine polovinu radno sposobnog stanovništva. Njihove plate često ne prelaze ni 8.000 dinara. Stanovnici Beočina pričaju da žive život kao i većina stanovnika Srbije: dobijaju stresove od računa, razmišljaju kako će da kupe zimnicu i ogrev, da bi otišli na letovanje moraju da štede mesecima... Sinulo im je kada su dobili otpremnine ili prodali akcije, tada se kupovalo na veliko: kompjuteri, novi skupi mobilni telefoni, automobili, pa čak i stanovi. Pare su potrošene i mora da se živi od plate kojom većina Beočinaca nije zadovoljna, pogotovo što su relativno česte porodice u kojima radi samo jedan čovek. Mada, istini za volju, većina Srba dala bi mnogo šta da dobije platu jednog kvalifikovanog radnika cementare koji na ruke dobije od 14.000 do 20.000 dinara.
Trgovci, a među njima i Nikola Žiža, žale se kako im posao slabo ide i da od kako su ljudi uzeli otpremnine iz fabrike, kupovna moć stanovništva iz meseca u mesec sve više pada. Uz to, odmah se primeti da su cene u Beočinu nešto više nego u Novom Sadu koji važi za jedan od gradova sa najskupljim namirnicama. Taksisti, priča nam Zvonimir Frank, takođe jedva preživljavaju jer ljudi nemaju para, pa radije idu peške ili čekaju autobus. Iako su nekada kafići bili puni, a magovi poput Marijanovića i Arkana u lokalnim restoranima sklapali milionske ugovore, danas se obijaju kontejneri i traži se hrana u njima, kaže Ljubomir Periša.
- U centru imaš samo Dom kulture i autobusku stanicu, i ako je to najbogatija opština, onda ja ne znam šta je najsiromašnija. Mladi nemaju gde da izađu, nemaju gde da se zaposle i nemaju gde da odu, jako se teško živi - kuka nam jedan Beočinac.
A da je posao teško naći i sa ekonomskim fakultetom, potvrđuje i Sogija Rad. Zaposleni u cementari, koji u stalnom strahu od otkaza, nisu voljni da se slikaju za novine i pričaju da se za njihovu platu toliko rmbači da to saldo na knjižici ne može da nadoknadi. Kao primer ističu da su im iznete sve stolice, pa da čak i u pauzama za doručak nemaju gde da sednu, već jedu stojeći. Oni priznaju da su njihove plate znatno bolje nego kod većine ljudi, ali ističu da je to daleko od slike_arhiva koja se stvori kada se kaže 'najveći prosek u Srbiji'.
- Možda statistika i kaže da imamo najveći prosek plata, ali u stvari samo mali broj ljudi ima dobre plate - priča Adrijana Hadžić.
Sam život u Beočinu ljude čini još nezadovoljnijim: voda nije za piće, smeće se ne iznosi redovno, pojedina naselja u opštini poput Šakotinca nemaju ni vodu ni kanalizaciju, a kulturnog života u Beočinu skoro da i nema.
Ipak, uočljivo je da Beočinci ipak imaju viši standard: cene stanova su izuzetno skočile, ali se oni ipak prodaju. Nađe se i za kola, doduše, polovna ili 'Zastavine' proizvodnje, ali se nađe. Novosadski prodavci tehnike kažu da mušterije iz Beočina nisu retke, a posebno su popularni kompjuteri, DVD plejeri i muzičke linije. M. Đ
