Izvor: Politika, 29.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Australija: mi i oni
"Kaži joj da me ringuje na mobajl ako će da me pikuje. A ako neće da me pikuje neka me ne ringuje. A, da ja sam zaboravila da ti ne govoriš engleski, tek si došla". Ovako se mojoj ženi obratila jedna prijateljica. Ako ni vi ne "spikate" engleski , da vam objasnim, tj iksplejnujem: pikovati – pokupiti. Ringovati, pa to svi znamo, pozvati telefonom. Naši ljudi ovde nepotrebne stvari bacaju u rabiš, prave barbikju u bekjardu, po mogućstvu ispod nove tek sagrađene pergole, plaćaju interes, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne kamatu (nije to isto) na svoju ko zna koju kuću koju su kupili. Da li je to pokondirenost, neobrazovanost ili nešto treće, Bog će ga znati. Ali, činjenica je da je nepotrebno guranje stranih reči u obrnutoj srazmeri sa nivoom (pardon, levelom) obrazovanja.
Inače, zanatlije su ovde oni koji vedre i oblače. Ruferi, tajleri, pajnteri, klineri, i svi ostali. Hoćete prevod? Ne znate ni ko su plameri??? Ništa od vas... Ako imate fakultet, sem ako ste stvarno ekspert, nemojte ni da dolazite (lični primer).. Ali ako imate bilo koji od gore pomenutih zanata, ovo je za vas obećana zemlja.Uz dosta rada i znoja, doduše, vrlo brzo ćete se naći u probranom društvu doseljenika koji imaju bar dve kuće od kojih je jedna otplaćena a drugu su napravili na delu placa koji su odelili. I to im je jedina tema razgovora. No, nije to jedini način.
Snalažljivi smo, nema šta. Domaći, «Oziji» nam u tome nisu ni do kolena. Ko im je kriv kad ne znaju. U rečniku slenga našao sam izraz "mediteranska leđa", ovde ga koriste kad ljudi foliraju da su povređeni, da bi dobili odštetu i penziju ili socijalnu pomoć od države, a onda svojski navale da, tako "povređeni" još više rade na crno. Na koga se izraz odnosi, pogodite sami. Grci, Italijani (ne više, sad su već bogati, ranije su došli), i... Tako rade oni koji znaju (čast izuzecima). I Aboridžini. I oni su naučili. Koji ne znaju, rade celog života, da bi dali onima koji znaju. Komunizam u malom. Kad kažem mi, mislim na sve iz eks juge, ne zato što sam jugonostalgičar, nego zato što isto mislimo i radimo. Ovde se družimo, u nekoj vrsti samoproklamovanog, jezičkom barijerom omeđenog, imaginarnog geta. Dobro, možda prejaka reč, ali nema baš intenzivog druženja sa domaćima. Sa "bratskim" nacijama, bar ja, nemam problema. Ja kažem svoje mišljenje ako me baš pitaju, ne namećem ga drugima, i sve prođe kao i svaka druga diskusija. Prošle godine sam sa jednim Hrvatom raspredao o tome ko je pre bio na Kosovu, Srbi ili Hrvati. Tema toliko iracionalna da se čak nisam ni ljutio nego uz superioran smešak ubeđivao čoveka koji je sve mudrosti sveta saznao iz knjiga Mata Bobana. Ne dam na sebe i na svoje, ali ni ne diram druge."Tuđe nećemo, svoje ne damo".
Trenutno, nemajući izbora (nisam ni vrhunski stručnjak ni zanatlija), i pošto još uvek "ne znam" bar ne u praksi, radim kao taksista. Ovde delom u šali delom u zbilji, kažu za taksiste da su najobrazovanija struka. Studenti, inženjeri, ekonomisti, pravnici, doktori, malo koji ima da nije završio neku školu. Ima nas iz svih krajeva sveta, mi "bratski narodi" uvek zajedno, obradujemo se Bog zna kako kad vidimo "nekog svog". Ostatak, što bi rekao Bora Čorba, " Sve Arapi Crnci i Kinezi". Od mnoštva tih istih ali drugačijih, ipak se lako raspoznamo i nađemo. I bude nam drago, verovali ili ne.
Taksisti i frizeri, mislim da niko više od njih ne kontaktira sa raznim društvenim slojevima i nacijama. Vozimo i klošare i biznismene, i ludake i normalne, pijane i trezne, prostituke i časne sestre...Tako, pored grada, upoznate i ljude, čujete razna mišljenja. I saznate da Srbija dafinitivno nije centar sveta oko kog se sve okreće. Dobro, Oziji nisu baš najpamenija i najobrazovanija nacija na svetu, ali opet... Razgovor naravno počinje pričom o vremenu i kriketu (ipak je ovo engleska zemlja),a onda sledi neizbežno "odakle si" i "koliko dugo si ovde". I da li ti se sviđa? Odgovorim pošteno, nešto mi se sviđa, nešto ne. Često ih testiram da pogode odakle sam, misleći da asocijacijama, dedukcijom ili kakvom drugom metodom iz mog imena mogu da izvedu zaključak, i povežu sa "Volim i ja Vas" a samim tim i sa Srbijom. Šta ću, ne prezivam se NOVAKović. Ali, nemaju oni pojma ko nas to voli. Pogode samo oni informisaniji i oni koji znaju naš tvrdi akcenat. Jedna žena je lupila da sam Švajcarac. Moji uzaludni pokušaji da joj objasnim da švajcarska nacija ne postoji i da, dakle, ne mogu imati ništa slično sa nepostojećom nacijom, nisu urodili plodom.
Inače, kad su trezni, prilično su ljubazni. Ljubaznost u prodavnicama nema veze sa ovim, ovde su oni mušterije. Zamislite da u Beogradu taksisti morate da objašnjavate gde da ide, i da vam odgovara na iskvarenom srpskom. Ovde to nije nikakav problem, ljudi shvataju da ima mnogo ulica i da ne možete sve da popamtite kao i da su ovde svi emigranti, neki od ranije neki od skora. I to sve uprkos medijskoj halabuci kako su svi taksisti silovatelji, spavalice, neznalice,... Poneko se na to "primi", ali su to retki slučajevi. Jednom sam vozio nadmenog tipa koji je odmah tražio da izađe iz kola jer nisam znao za neku ulicu. Kad se kasnije ispostavilo da takva ulica i ne postoji (nije dobro spelovao, ko im je kriv što nemaju Vuka Karadžića) i kad sam čuo da je Amer, naterao sam ga da mi se izvini pre nego što sam nastavio sa vožnjom. To našima mrtvima za dušu.
Kad su pijani, a to je obično subotom i nedeljom u ranu zoru - druga priča. Bude ih i agresivnih i koji prespavaju a ne kažu adresu pa mora da se ide u policiju da ih oni probude, jer taksisti nije dozvoljeno da drma putnika. Finansijski to i ne bude tako loše ako imate živce da se sa njima preganjate, glavna lova je upravo tada. Bude ih i koji provociraju, svakakvih. Pijani ljudi su svuda isti, jedino je ovde, mislim, uočljivija razlika između one svakodnevne usiljene i izveštačene ljubaznosti koja ipak prija (please, sorry svaka druga reč), i te druge ličnosti. Dr. Džekil i Mr.Hajd.
Miloš Đurđević, Australija
[objavljeno: 30/01/2008]
