Izvor: B92, 03.Apr.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Australija: Život na suvo
Šta će se desiti kada klima počne da se menja, kada reke presuše i dosadašnjem načinu života dođe kraj? Žitelji basena Marej-Darling upravo sada se suočavaju sa tim.
Piše: Robert Drejper
Fotografija: Ejmi Tensing
Izvor: National Geographic Srbija
Negde pored puta u jugoistočnoj Australiji u nepomičnom kamionetu sedi čovek i gleda šta je sve oko njega presušilo. Dve stvari su očigledne. Neposredno iza kamioneta, njegova stoka pase >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << travu pored puta. Junice su sve zdrave, hvala bogu. Ali ima ih samo sedamdeset. Pre pet godina imao ih je oko petsto. Junice pasu duž javne saobraćajnice – „što nije baš legalno", priznaje on, ali nema izbora. Na njegovoj farmi više nema trave. Zemlja je sada suva ledina po kojoj i najslabiji vetrić diže oblake prašine. Više ne može da kupuje žito, što se jasno vidi iz druge očigledne stvari: stanja na računu u banci, koje proverava sa laptopa postavljenog na instrument-tablu kamioneta.
Ovaj čovek, koji nikada nije bio bogat, ali ni siromašan, sada ima dug od više stotina hiljada dolara. Krave koje posmatra kroz vetrobransko staklo sada su njegov jedini izvor prihoda.
Zove se Malkolm Edlington, ima 52 godine, a poslednjih 36 godina bavi se proizvodnjom mleka. Svakog dana ustaje u pet ujutro na prvu mužu. Donedavno, Edlington je jedva čekao ritual zvan „poseta farmi mleka". Zvaničnici iz ministarstva poljoprivrede bi okupili lokalne proizvođače mleka i išli u posetu oglednoj farmi – često Edlingtonovoj, malom uspešnom preduzeću u blizini Berhama, u državi Novi Južni Vels. Farmeri bi onda razgledali Edlingtonove utovljene junice. Postavljali bi pitanja u vezi sa senom – vrstama semena i veštačkih đubriva koje koristi – a Edlington bi rado delio svoja iskustva sa drugima, znajući da će mu oni uzvratiti uslugu kad na njih bude došao red. To je bio australijski farmerski duh. Mogli ste slobodno da eksperimentišete, slobodno da primenjujete sopstvenu strategiju proizvodnje, prećutno uvereni da će se trud i dovitljivost na kraju isplatiti.
„Tako je bilo pre suše", kaže danas Edlington. Pre deset godina, Edlington je na farmi zapošljavao pet radnika. „Sada smo tu samo supruga i ja", kaže. „Poslednje tri godine praktično nemamo vode. I to nas ubija."
U stvari, vode ima. Možete je videti kako žubori pored glavnog puta, nepuna dva kilometra od mesta gde je parkiran njegov kamionet. To je Glavni južni kanal, kanal za navodnjavanje koji dolazi iz legendarne australijske reke Marej. Reka Marej zajedno sa rekom Darling i drugim vodotokovima predstavlja glavni izvor vode za Adelejd, prestonicu države Južna Australija, i obezbeđuje 65 odsto vode za poljoprivredu celog regiona. Edlington ima dozvolu da iz rečnog sistema Marej-Darling crpi 1035 megalitara vode godišnje. Problem je što je voda obećana prevelikom broju korisnika: gradu Adelejdu, velikim korporacijskim farmama i zaštićenim nacionalnim parkovima. Poslednje tri godine, vlasti Novog Južnog Velsa ne dopuštaju Edlingtonu da uzme ni kap vode. Iako on i dalje mora da plaća licencu za godišnju količinu, ne može da je koristi. Ne dok traje suša. Edlington je ljut zbog nepravde. „Nema kiše, ali i nametnuta pravila su suluda", komentariše on. Ovakvi propisi kao da favorizuju svakog osim farmere kao što je on. U međuvremenu, počeo je da rasprodaje svoju dragocenu stoku.
„Čovek lako padne u depresiju", kaže tihim, gotovo ravnodušnim tonom. „Pitaš se, zašto sam ovo radio?"
Malkolmu Edlingtonu ranije nije nedostajalo samopouzdanja, ali u poslednje vreme ne liči na sebe. Suša nije iscrpla samo zemlju. Često hvata sebe kako se prepire sa suprugom Merijen, ili kako viče na decu. Više ne može da priušti benzin da odveze Merijen do grada kao što je to nekada činio. Uz sve okolne farme koje se zatvaraju, najbliži sadašnji drugar njegovog sina živi na 15 kilometara od njih.
Edlington je takođe oglasio za prodaju svoje porodično imanje. „Niko ga nije ni pogledao", kaže. Ionako to radi iz nužde. Nijedan Edlington ne bi želeo da proda imanje. A da li su njegov otac ili deda ikada imali prokletih sedam godina suše?
Poslednja ministarska poseta mlečnim farmama bila je pre tri godine, priseća se Edlington. Umesto toga, sada se održavaju manifestacije za podizanje morala pod optimističnim nazivima, kao što su Dan borbe protiv teškoća, Muški dan – ili Dan lepote, događaj kome Edlingtonova supruga danas prisustvuje. Tom prilikom nekoliko desetina žena sa farmi ima besplatnu masažu, pedikira, manikira i frizerske savete. Državni službenik za pomoć ugroženima od suše služi ženama čaj i podstiče ih da pričaju o problemima. Sve njihove brige zapravo su razna poglavlja jedne iste priče.
„Dve godine ništa nije rodilo."
„Porodična farma propada."
„Rasprodali smo većinu ovaca – te divne životinje smo imali 20 godina."
„Kad legnem uveče, ne mogu da slušam jadnu stoku koja riče od gladi."
Ipak, najneprijatniji razgovori vode se daleko od očiju javnosti. Jedan takav odvija se u skromnoj farmerskoj kući u Svon Hilu. Za kuhinjskim stolom sedi državni finansijski savetnik za poljoprivredu i savetuje sredovečnog koščatog uzgajivača koštuničavog voća i njegovu ženu da proglase bankrot, jer su njihovi dugovi prevazišli vrednost samog imanja, a olujni grad im je upravo uništio rod.
Stiskajući ruku svoje supruge, farmer sa suzama u očima uspeva da progovori: „Nije mi ostalo apsolutno ništa."
Žena kaže da svaka dva-tri sata proverava gde joj je muž, u strahu da će ga zateći kako leži u voćnjaku sa pištoljem u ruci i rupom u slepoočnici. Posle sastanka, savetnik dopisuje njihova imena na listu za „nadzor zbog opasnosti od samoubistva".
U Berhamu, Malkolm Edlington sedi sam u svom kamionetu i ne ide nikud – posmatra kako mu se krdo smanjuje, kako se njegove livade suše i pretvaraju u ledinu. Može samo da gleda.
Najneplodniji naseljeni kontinent na svetu ima opasnu muku sa vodom. Osim te jednostavne činjenice, u Australiji ništa drugo u vezi sa nestašicom vode nije jednostavno. Iako su Australijanci redovno izloženi sušnim periodima, sadašnja sedmogodišnja žega je najpustošnija u poslednjih 117 godina, otkako se beleže statistički podaci. A kada kiša padne, kao da tera neki inat – zaobiđe poljoprivredno zemljište usred zimske sezone setve, poplavi gradove u Kvinslendu i odlije se u more. Po mnogima, nepredvidivi ciklusi padavina ukazuju na kobni ljudski uticaj u promeni klime. Globalno zagrevanje je po opštem mišljenju uzročnik sve češćih i ozbiljnijih prirodnih katastrofa, poput ove suše. Nesporan podatak koji navodi australijski ekolog Tim Keli je da „u poslednjih 15 godina temperatura raste za tri četvrtine stepena po Celzijusu i to čini da naša voda više isparava. To je klimatska promena."
Bilo je potrebno određeno vreme da Australija shvati realnost. Naposletku, tu zemlju su preoblikovali žilavi terenski veterani, optimisti koji se nisu plašili činjenice da žive na jednom od najneplodnijih predela na planeti. Australijski naučnik Tim Fleneri ovdašnju prirodu naziva „niskohranljivim ekosistemom" u kojem je zemlja postala sabijena i neplodna jer milion godina nije bilo glečera koji bi je promešali. Evropljani koji su naselili padine basena Marej-Darling, ogromnu sušnu ravnicu veliku kao Francuska i Španija zajedno, bili su uljuljkani nizom kišnih godina sredinom XIX veka i pomislili su da su otkrili ovozemaljski rajski vrt. Sledeći svoje evropske navike, posekli su oko 15 milijardi stabala. Nisu bili svesni da će uništavanje vegetacije, inače prilagođene suvoj klimi, narušiti dotadašnji ciklus kretanja vode u prirodi. Novi Australijanci doveli su ovce, stoku i posejali uvek žedne useve – elemente potpuno strane pustinjskom ekosistemu. Beskonačno oranje radi uvećanja prinosa dodatno je izjalovilo zemlju.
I tako je reka postala žila kucavica tog regiona. Kao Misisipi u Americi, reka Marej duga 2530 kilometara ima mitski značaj i simbolizuje neograničene mogućnosti. Njena mreža prirodnih bazena (bilabonga), obalska stabla crvenog eukaliptusa, specifični rečni bakalar (Marej kod) i crni labudovi postali su sastavni deo australijskog nacionalnog identiteta koliko i pusti divlji predeli u unutrašnjosti. Od svog izvorišta u Australijskim Alpima do ušća u Indijski okean, ova oskudna reka vijuga ka severozapadu, dopunjavaju je pritoke Marambidži i Darling dok teče duž granice Novog Južnog Velsa i Viktorije, pre nego što zađe u sušno prostranstvo niskog rastinja Južne Australije i zaroni u okean u zalivu Enkaunter. Njena putanja deluje neusiljeno, čak neobično, što je uticalo na stvaranje legende o ovoj reci.
Progres je za Australijance oduvek podrazumevao i kroćenje reke Marej. U proteklih stotinak godina reka je mehanički regulisana i prilagođavana nizom ustava, prelivnih brana i prevodnica. Njen tok maksimalno je podređen potrebama farmera koji zavise od navodnjavanja iz basena Marej-Darling. „Zato imamo neprirodnu ekologiju u reci", kaže bivši ministar za vodoprivredu, Malkolm Ternbol. „Zbog regulacije, reka sada ima visok vodostaj kada bi prirodno trebalo da ima nizak, ili obrnuto." Manipulacija rekom proizvela je neželjene posledice. Navodnjavanje je dovelo do dramatičnog porasta saliniteta, čime su zatrovane slatkovodne močvare, a što je onda izjalovilo velike površine obradivog zemljišta.
Nestabilno stanje u vodosnabdevanju bilo je još pre poslednje suše koja je kao maljem zadala konačni psihološki udarac za koji odvažna Australija nije bila spremna. Savezne države su jedna drugu krivile za situaciju, gradovi su krivili farmere i obrnuto, stručnjaci za životnu sredinu krivili su tvorce sistema za navodnjavanje, mali farmeri krivicu su videli u velikim farmama sa državnim subvencijama. Svi se bore za ono čega nema dovoljno – vodu. Čak su se i gradovi znatno izvan nacionalne žitnice basena Marej-Darling suočili sa strogim restrikcijama u snabdevanju vodom, a samim tim i sa žutilom u voljenim engleskim vrtovima i na terenima za kriket. Ova trauma je najbolnija u ruralnim bastionima gde se ljudi oslanjaju na sebe same, kao što je zajednica proizvođača mleka u Novom Južnom Velsu u kojem živi Malkolm Edlington, gde se čitava naselja ubrzano pretvaraju u gradove duhova. Usevi propadaju zbog vrućine i niske vlažnosti, dok su čitavi sektori uzgoja – pirinča, pamuka i agruma – na ivici kolapsa.
Nekadašnji ponos australijske privrede je zbog krize sa vodom sada počeo da liči na ono što je švajcarski psiholog Elizabet Kibler Ros nazvala „fazama tuge": poricanje, gnev, procena, depresija, prihvatanje. Australija, koja je 15. na listi najrazvijenijih zemalja, upravo uči gorku lekciju o ograničenosti prirodnih resursa u eri klimatskih promena, što može da posluži kao upozorenje ostatku razvijenog sveta. Dobra strana priče je što će Australijanci možda moći nečemu da poduče druge industrijske zemlje.
U okrugu Riverlend u južnoj Australiji, jedan 48-godišnjak vozi buldožer kroz svoj voćnjak i ruši 800 stabala pomorandži. On zna šta radi. Nečeg mora da se liši. Decenijama je moćna reka Marej ovaj predeo pretvarala u bujni kolaž voćnjaka – maslina, limuna, kajsija i avokada. Međutim, sada državna birokratija dozvoljava Južnoaustralijancima da koriste najviše 16 odsto nekadašnje odobrene godišnje količine vode. Zato je Mik Punturijero, treća generacija doseljenika iz Italije, doneo tešku odluku: žrtvovaće pomorandže, a raspoloživu vodu koristiće za proizvodnju najskupljeg voća – limete. Punturijero čuje kako se ispod bučne mašine lome snažna stabla koja je gajio 20 godina. A u njemu se skuplja nešto mračnije od tuge.
Nekoliko nedelja kasnije, dvojica državnih službenika dolaze u Kultong, Punturijerovo selo nedaleko od Renmarka, dva-tri sata vožnje od Adelejda. Imaju nešto da obnaroduju. Nivo vode na brani Hjum je korigovan i vesti su dobre: dozvoljena količina vode je udvostručena na 32 odsto! Prisutni farmeri nisu oduševljeni. Realno, uz ovoliku sušu, ni 32 odsto nije dovoljno da spase voćnjake. Ali Punturijero misli samo na jedno: mogao sam da poštedim pomorandže.
Dva meseca kasnije, Punturijero je i dalje besan, dok gostima sipa domaći sok od limete i nezgrapno se spušta na stolicu. Zašto im je toliko trebalo da priznaju krizu sa vodom, pita se. „Hajdemo u NJIHOVU kuću! Hajde neka ONI odaberu koje dete će žrtvovati da bi spasli ostatak porodice! Hajde da poslažemo NJIHOVU porodicu na kamaru."
Zatim duboko uzdahne. „Veoma se uzbudim kad pričam o tim stvarima", kaže nam. „Veoma, VEOMA sam iznerviran. Na kraju krajeva, ovo je zločin." Kao da je reč o stvarnom zločinu i počiniocima, Mik Punturijero maše teorijama. Uglavnom krivi vladu zato što je stimulisala razvoj poljoprivrede iznad održivog nivoa. Čak i kad je smiren, Punturijero ne pomišlja da problem možda ima veze sa tim što on agrume gaji sa pogrešne strane „linije".
Reč je o tzv. Gojderovoj liniji, granici koja geografski označava predele Južne Australije u kojima ima dovoljno kiše za uzgajanje plodova. Džordž Gojder je državni geodeta koji je 1865. godine na konju putovao po unutrašnjosti Australije da bi utvrdio tačke gde nestaju travnati tereni i počinje polupustinjsko retko rastinje. Doseljenici su kasnije pomoću Gojderovih podataka omeđili obradivo zemljište od predela nepovoljnih za zemljoradnju. Ali, ne svi doseljenici. Na primer, Renmark nije u plodnom području. Međutim to nije sprečilo dvojicu Kanađana, braću Šafi, da u Renmarku izgrade sistem za navodnjavanje samo dve decenije posle objavljivanja Gojderovog izveštaja.
Ispostavilo se da su Šafijevi zapravo bili tri decenije ispred svog vremena. Vlada Australije je po završetku Prvog svetskog rata svečano započela svoj „program vojničkog poravnanja", po kome su ratnim veteranima nuđeni zemlja, voda i poljoprivredne mašine. Tokom sledećih decenija na nekadašnjim polupustinjskim ledinama severno od Gojderove linije čudesno su nicali voćnjaci, vinogradi i njive pod pšenicom. Prokopavani su kanali kojima je voda iz Mareja dovođena da natapa nova imanja – a kasnije su čitava područja pokrili irigacioni sistemi namenjeni sve većoj proizvodnji pirinča (koja iziskuje mnogo vode). Početkom sedamdesetih godina XX veka, Australija je postala značajan svetski izvoznik pirinča i voća. Na državnom nivou, farmerski lobi je postao uticajna politička snaga. Vlada je prodavala licence za vodu svakom ko je maštao da bude sam svoj gazda i ko nije mario za povremene nalete suše.
Deda Mika Punturijera emigrirao je iz Italije i ovde kupio imanje od penzionisanog veterana iz Drugog svetskog rata, jednog od hiljada bivših vojnika kojima je vlada dodelila zemlju u sklopu programa za razvoj ovog basena. Punturijerov deda nije u tom trenutku bio svestan rizika bavljenja poljoprivredom u tako suvom predelu, jer se razumeo samo u uzgajanje vinove loze.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U APRILSKOM BROJU DONOSI:
- Hatšepsut: Žena kralj Egipta
- Raj za polarne medvede
- Australijska suša
- Izmenjene kiše
- Manastir Gomirje
Više o aprilskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
.jpg)
