Izvor: Politika, 09.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Auslenderi – između statistike i budućnosti
Jedanaestog septembra 1964. godine Armando Rodrigeš de Ša je izašao iz voza na glavnoj železničkoj stanici u Kelnu. More bliceva koje ga je zasenilo onemogućilo mu je da vidi ljude ispred sebe i čađavu, a veličanstvenu katedralu iza njih. Jedan čovek u mantilu, sa šeširom na glavi, je držao veliki buket cveća u rukama i nešto glasno govorio. Oko njega se tiskala gomila ljudi sa nemačkim zastivicama i transparentima dobrodošlice u rukama. Kamere su zujale, negde među njima je stajao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << parkiran novcat moped marke „Cundap-športkik". Govor, transparenti, kamere, cveće i moped bili su za njega. Koštunjavi Portugalac žuljevitih ruku i zbunjenog pogleda je bio milioniti gastarbajter u Nemačkoj.
Posle njega, u periodu do 1973, kada je objavljen prestanak programa, kroz Nemačku je prošlo još 13 miliona ljudi iz Italije, Španije, Grčke, Portugala, Tunisa, Turske, Maroka i Jugoslavije. Kažu, od svih koji su došli, 11 miliona se vratilo kućama. Danas u Nemačkoj živi nešto manje od 7 miliona stranaca, što sa onima kojima imaju strano poreklo, a došli su ili dobili državljanstvo posle Drugog svetskog rata čini oko 15 miliona ili 18% ukupnog stanovništva. Statistički trik kojim se svi oni koji dobiju državljanstvo automatski proglašavaju Nemcima dobro funkcioniše u očima konzervativnih političara i njihovih birača. Nažalost, na prosečnog Ahmeta, Sergeja ili Fabricija ta čarolija ima malo uticaja. Teško da se i obični Hans, Johan ili Fric slažu sa tim da crveni nemački pasoš prethodnoj trojici daje puno pravo da se zovu Nemcima. Teorija i praksa se često mimoilaze.
I pored toga, zvanična Nemačka se teši time da u poređenju sa Švajcarskom ili Austrijom ima mnogo manji procenat stranaca. No, da li je činjenica da u Švajcarskoj upravo Nemci čine dobar deo stranca uračunata u tu konstataciju, ne znam. Tako se stvarne brojke sakrivaju u sredini debelih izveštaja koje vladine komisije objavljuju na kraju svake godine. Ovde se vidi da i Nemci, kao i mnogi meni bliži narodi, imaju tendenciju da duboke i neprijatne istine kamufliraju kroz obimne i poluprazne studije. Što se toga tiče, kao da svi potičemo od istog para nojeva. A evo par jednostavnih brojki iz „Statističkog godišnjaka 2007" i pomentih izveštaja:
- Broj stanovnika Nemačke starijih od 65 godina je veći od broja mlađih od 18 godina
- Broj 40-to godišnjaka je duplo veći od broja novorođenih
- Gotovo svako treće novorođenče ima migraciono poreklo. Ovo znači da doseljenici imaju gotovo dvostruko viši natalitet nego Nemci
- Više od 15 procenata stanovništva se doselilo iz inostranstva u zadnjih 15 godina. Po ovome su samo Luksemburg i Švajcarska ispred Nemačke. Do duše, ovde su uračunati i Nemci-povratnici, ali njihov broj čini uobičajeno oko petine ukupnog broja migranata.
- 27 procenata Nemaca završava fakultete ili više škole, a taj procenat među migrantima je samo 9,6. Ako se pretpostavi da je u ovom broju i dobar broj stranih studenata koji često nemaju dozvolu da ostanu u Nemačkoj i rade, onda je slika još poraznija.
- Druga generacija migranata pokazuje generalno lošije rezultate u obrazovanju nego prva. Nažalost, ovde nemam precizne podatke. Ko hoće, može da mi veruje na reč, kao što sam i ja verovao autorima tekstova koji ovo konstatuju.
Upravo su zadnja dva podatka razlog za ovaj tekst, a njegova svrha je da onima koji razmišljaju o dolasku u Nemačku ili su ovde sa malom decom ukaže na nešto što nije samo osnovna egzistencija, zarada i lična karijera. Dodatni razlog je moja uznemirenost načinom na koji zvanična politika tumači ove i još neke studije, a njihov osnovni zaključak je ukratko:
„Migranti u Nemačkoj imaju slabiji „socijalni sastav" i ne pokazuju dovoljno želje da se integrišu u sistem. Njima u integraciji treba pomoći, ali sistem ne treba menjati."
Pod ovim se prvenstveno podrazumeva integracija u obrazovni sistem koji je napravljen tako da se selekcija među decom vrši već posle 4og razreda osnovne škole na osnovu preporuke učitelja ili učiteljice i ocena iz matematike i nemačkog jezika. Naravno da određen broj dece sa kojom se radi kod kuće od samog početka mogu bez problema da preskoče ovu prepreku i da se upišu u gimnazije iz kojih im je put ka univerzitetu otvoren. Ali, da li roditelji „slabijeg socijalnog sastava" koji rade na traci u fabrici ili u pekari, rade sa svojom decom od samog početka? Da li dvojezična deca dostižu isti nivo jezičke kompetencije u oba jezika sa 10 godina kao jednojezična? Da li jedna osoba može nepristrasno da odluči o sudbini jednog desetogodišnjeg deteta? Da li će moj akcenat da bude kamen oko vrata mom detetu u slučaju da je pitanje „ili-ili"? Da li taj koji kaže „socijalni" sastav u stvari misli „genetski" sastav?
Jer, da budemo iskreni, obrazovanje je najveće nasledstvo koje možemo da ostavimo svojoj deci i nešto što ni bombe, ni ratovi, ni pendreci ne mogu da im uzmu. Dobar deo razloga što sam ovde i jeste to što smo procenili da će tom malom biću biti bolje da se startuje u sistemu koji ima više mogućnosti izbora, a, mislismo, uvek može da se vrati. To da mogućnosti izbora nisu realno iste za sve, vidi se tek kada neko vreme prođe. Mogućnost povratka je takođe skučena, jer veza sa društvom ovde je za dete jača nego sa onim gde treba da se vrati. Materijalni moment posle nekog vremena prestaje da bude presudan, ali je, nažalost, uvek bitan. Nemačka je još uvek mesto gde se kroz svakodnevicu može predvidivo i relativno udobno šunjati.
Opet verujem, kad-tad promeniće se i taj obrazovni sistem, jer ona prva statistika govori da se obrazovani ljudi u Nemačkoj u sledećih 10-20 godina moraju ili stvoriti ili uvesti ili, što je najverovatnije, i stvoriti i uvesti da bi se očuvala prastara populacija i kompletan socijalni i penzioni sistem sačuvao od urušavanja. Mnogi dobronamerni i kompetentni ljudi to vide i naglašavaju, ali njih dobar deo mase neće i ne želi da čuje. A političari su tu da podilaze masi. Dodatni problem je što i masa postaje sve čangrizavija i matorija, a stara dobra vremena i njihovi sistemi vrednosti dobijaju na glancu u sećanju. Opet se ulazi u petlju čiji je izlaz teško predvideti... Déjà-vu.
Kao dete sam se nervirao kada bi Dragan Pantelić istrčavao sa gola samo da bi promašio loptu. Sada znam da je pravilna procena u dobroj meri stvar slučaja i da idealna rešenja ne postoje. Znači, ostaje nam borba i rad, a i Panta je znao da da gol preko celog terena. I to jednom Enveru Mariću. Ako je mogao on da bude veliki uz sve korekcije, možemo i mi.
Armando Rodrigeš de Ša nije dovodio ni ženu ni decu u Nemačku. Četiri godine je radio za građevinsku firmu „Gustav Eple" iz Štutgarta. Potom se vratio u Portugal, gde je posle kratkog vremena umro od bolesti na plućima. Njegov motorčić se i danas može videti u Muzeju migracija u Bonu. Firma „Gustav Eple" gradi i dalje. Vrlo često, staračke domove, ređe škole i fakultete. Finansijski nisu nikad bolje stajali.
Korisni linkovi: www.destatis.de, www.bundesregierung.de, www.angekommen.com,
D.S. Stuttgart, Nemačka
[objavljeno: 10.02.2008.]
