Izvor: B92, Tanjug, 01.Jun.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Alternativni centri nisu za narkomane
U alternativnim centrima, kao što je duhovno-rehabilitacioni centar za bolesti zavisnosti Crna reka, zavisnici od narkotika se ne leče, već samo pripremaju za povratak u svoje prirodno okruženje, izjavila je direktorka Zavoda za bolesti zavisnosti Jasna Daragan-Saveljić.
Odlazak u te takozvane terapijske zajednice ili komune se preporučuje pacijentima koji po završetku medicinske rehabilitacije ne mogu da se uklope u sredinu iz koje potiču, rekla je ona Tanjugu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Reč je o trećoj, poslednjoj fazi terapije, koja se sprovodi samo na određenom broju pacijenata, ali koja je kod nas najspornija i najmanje razvijena, kazala je Daragan-Saveljić.
Status tih zajednica nije regulisan, niti se zna ko ih osniva i da li imaju program i metodologiju rada, rekla je ona, dodavši da bi država, poučena nedavnim iskustvom iz Crne reke, gde su ljudi batinani u okviru terapije, morala da kontroliše njihov rad i da zna šta se u njima događa.
Komune su zamišljene da narkomani u njima budu u zaštićenim uslovima. To bi trebalo da bude mesto slično onome odakle su došli, gde bi se prilagođavali životu bez droge i osposobljavali da se vrate u svoje prirodno okruženje.
Daragan-Saveljić veruje da mnogi roditelji koji su odlučili da svoje dete upute u alternativne centre, kao što je Crna reka, nisu ni bili svesni metoda i brutalnosti koje se tamo sprovode.
"Verovatno su rezonovali da ima nekog fizičkog, ali svakako blažeg kažnjavanja", rekla je ona, upozorivši na mogućnost da se navika da se na brutalan način rešava nešto može pretvoriti u stalni put i način da se drugi životni problemi ili situacije rešavaju na sličan način.
Prema njenim rečima, nasilje u porodici, "koje je ljudski tragično", često se koristi kao argument za primenjivanje brutalnosti, ali u državi, ipak, imamo druge mehanizme i službe za njihovo rešavanje, poput centara za socijalni rad, SUP-a, pravosuđa...
Kao razloge zašto se pacijenti pre odlučuju za alternativne centre ili privatni sektor, nego za državne bolnice, Daragan-Saveljić navodi to što neki roditelji smatraju da će imena njihove dece biti negde registrovana i da će se o njihovoj zavisnosti od droge saznati u javnosti.
U toj državnoj ustanovi je, prema njenim rečima, lečenje dobrovoljno i besplatno i pacijenti se, ukoliko žele, u tom procesu zadržavaju do dve godine.
Pacijentu se po prijemu istog dana dijagnostikuje problem i određuje terapija, dok se na eventualni smeštaj i lečenje čeka u proseku dve nedelje.
Daragan-Saveljić je istakla da su terapija i uspeh u lečenju istovetni kao i u evropskim zemljama.
Prva faza u lečenju je detoksikacija, koja traje desetak dana i tada se pacijenti oslobađaju od fizičke zavisnosti od narkotika.
Tokom druge faze, koja je znatno teža i manje uspešna, pacijent se oslobađa psihičke zavisnosti, nastoji da održi narkomansku apstinenciju i pokušava da se vrati u svoju sredinu.
Direktorka Zavoda u Drajzerovoj ulici demantuje uvreženo mišljenje javnosti da se u toj i sličnim ustanovama narkomani leče isključivo
"metadonom".
Taj sintentski opijat, u čistom obliku i kontrolisane doze, daje se samo u određenim indikacijama, o čemu odlučuje čitav zdravstveni tim, rekla je ona, naglasivši da je u Zavodu od 12.000 pacijenata, koliko je lečeno u poslednjih nekoliko decenija, svega 193 lečeno "metadonom".
U našoj zemlji, pored Zavoda u Drajzerovoj ulici, postoje još tri velika centra - u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu.
Kroz beogradsku ustanovu je prošle godine "prošlo" 885 novootkrivenih narkomana.
Prema rečima direktorke, pre petnaestak godina u tu ustanovu je stizalo oko 70 novih pacijenata. Taj broj se svake godine povećavao, a najveći broj novootkrivenih pacijenata bio je 2005, ali se od tada beleži blag pad.
Ta ustanova primenjuje i preventivne aktivnosti, koje su naročito razvijene poslednjih nekoliko godina.
Za to su najviše zaslužni Ministarstvo zdravlja i Skupština Beograda, koji su inicirali i sufinansirali niz primarno preventivnih aktivnosti na teritoriji Beograda i okoline.
Daragan-Saveljić smatra da zdravstvene i socijalne ustanove moraju da edukuju mlade i da rehabilitacija i primarna prevencija treba da bude zadatak lokalne zajednice.
