Izvor: Politika, 24.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Afera od državnog značaja
Francuski mediji dugo su prećutkivali ljubavne afere svojih predsednika zbog „griže savesti” prema iskompromitovanoj Klod Pompidu, ali i zbog istorijski negovanog stava da su seksualne slobode predsednika znak njegove moći i muževnosti
Žena koja slama muška srca, rokerka sa gitarom, nekadašnji top-model i arogantna naslednica – samo su neka od određenja Karle Bruni, moguće nove prve dame Francuske. Ona će, kako za sada stvari stoje, najverovatnije postati treća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << supruga Nikole Sarkozija, aktuelnog predsednika Francuske.
Vest da se par tajno venčao još je nepotvrđena, ali se, sudeći prema najavi koju je Sarkozi izneo u nedavnom obraćanju, treći odlazak pred matičara čini nedvosmisleno izvesnim.
Iako za mnoge muškarce važi da ih je lakše naterati na dobrovoljno bankrotstvo nego da izgovore sudbonosno „da”, za Sarkozija se može reći da je „lake ruke” kada je reč o bračnom spajanju i razdvajanju. Naime, Sarkozi je odluku da po treći put stane na „ludi kamen”, izgleda, doneo bez mnogo nedoumica i to svega tri meseca posle razvoda od druge supruge Sesilije, takođe bivše manekenke, s kojom je bio u braku 11 godina i s kojom ima sina Luja. Iz prvog braka, sa Mari Dominik Kilioli, ima sinove Pjera i Žana.
Pored stila modernog muškarca koji nosi pripijene majice i „rejban” naočare, džogira da bi održao dobru kondiciju, a godišnje odmore provodi na jahti, Nikola Sarkozi će ostati upamćen i kao prvi predsednik Francuske koji se razveo u toku mandata i koji je svojim privatnim životom naveo francuske medije da prekrše nepisano pravilo i počnu da „kopaju” po njegovom privatnom životu.
U Francuskoj, naime, privatni život političara spada u domen u koji se ne zadire, jer Francuzi imaju preča posla: zdravstveno osiguranje, imigraciona politika, plate. Ipak, čini se da je takav „ozbiljan” politički kurs Sarkozi stavio van snage. Prema oceni nekih teoretičara medija, on kao da ne želi da njegov ljubavni život ostane nepoznat javnosti pa se trudi da cela nacija zna u koga je zaljubljen. Takvim ponašanjem Sarkozi baca novo medijsko svetlo na svoju dužnost. Naime, moderna politička tradicija Francuske neguje uverenje u čast predsedničke funkcije, nadmoć i uzvišenost Jelisejske palate i veličinu lične predsedničke harizme koji obavezuju da se ne igra sa moći. Jak i stabilan predsednik, onaj koji zaslužuje poverenje i koji odlučno može da vodi zemlju čovek je koji nema vremena da razmišlja o ljubavi. Takvu predsedničku sliku su održavali (simulirali) mnogi Sarkozijevi prethodnici, pre svih Žak Širak koji je privatni život vodio u otmenosti buržoaske diskrecije, kao i Fransoa Miteran koji je vešto, kao „zmija noge”, skrivao vanbračnu kćerku. Prema doskorašnjem pisanju francuskih medija, moglo bi se zaključiti da njihovi političari ne dele ljubavna razočaranja „običnih smrtnika”, jer se tek ponegde mogu naći informacije pomenutog sadržaja. To je bio slučaj sa Mišelom Rokarom, koji se 1980. godine razveo u vreme dok je obavljao funkciju premijera. On je poštovao pravo na privatnost i nije pričao u javnosti. Bila je to samo njegova stvar. O tome se nije govorilo, izveštavalo, pisalo.
Ovakav odnos francuskih novinara prema privatnom životu svojih političara iznenađuje njihove kolege širom sveta, a posebno u Americi. Jer da se slično pravilo poštuje i u SAD, američka javnost bi ostala uskraćena za sve pikantne detalje seksualne afere tadašnjeg predsednika Bila Klintona i Monike Levinski, njegovim oštrim negiranjem, pa pokajničkim priznanjem, najavljivanim bračnim brodolomom i, konačnim, velikodušno-interesnim oproštajem supruge Hilari.
Specifičnost odnosa francuskih medija delom je uzrokovana svojevrsnom nacionalnom traumom koja se desila ranih 1970-ih, kada je izbio skandal sa tadanjom prvom damom Francuske – Klod Pompidu. U to vreme govorilo se da postoje njene kompromitujuće fotografije sa jedne od žurki koje je organizovao popularni glumac Alen Delon. Ceo slučaj vešto su iskoristili protivnici Žorža Pompidua, povezujući aferu s tajnom službom, čak i s mafijom. To je izazvalo sukob između Pompidua i De Gola, kao i kompletnu reformu tajne službe. Klod Pompidu je uspela da izađe iz ovog skandala uzdignute glave ostavljajući kolektivnu krivicu zbog prljavštine koja je u medijima izneta. Od tada su francuski novinari izuzetno oprezni kada je reč o privatnom životu političara.
Drugi razlog medijskog prećutkivanja afera jeste veoma visok stepen tolerancije za moralne kriterijume muškaraca, koji se neguje kroz istoriju Francuske. Naime, čovek koji dozvoljava sebi zabavu uvek je imao pozitivan imidž u Francuskoj, posebno ako je bio vođa. Mnoštvo osvajanja deo je neizostavne biografije šefova i očeva nacije. To je bio slučaj s Lujem Petnaestim, Napoleonom. Narod ih je smatrao pravim muškarcima! Puritanizam Luja Četrnaestog ubrzo je zaboravljen, smatrajući da je veliki Versaj postao stecište tuge, jer „kakav je to kralj koji je zaboravio da se zabavlja?”. Brojni teoretičari su, inače, skloni tvrdnjama da u Francuskoj sama reč „uživanje” ima erotsku konotaciju, a da oni koji sebe lišavaju tog zadovoljstva „nisu normalni”. Trudeći se da doslovce ispoštuje takvo „načelo”, predsednik Feliks For umro je 1899. u zagrljaju prostitutke. Neki bi rekli da je baš umeo da „uživa”! I kada je ustanovljena Republika, staro „pravilo” za privatni život političara – „radi što ti je volja” – ostalo je „na snazi”. Seksualne slobode predsednika bile su znak njegove moći i simbol muževnosti. Smatralo se da „moćan čovek ima pravo da radi šta želi i – čemu potreba da se o tome priča?!”.
Medijska eksplozija počela je, međutim, ulaskom žena u politiku i to posebno Segolen Roajal, kandidatkinje na prethodnim predsedničkim izborima čiji je privatni život postao meta novinarskih napisa. Nikola Sarkozi samo je nastavio takvu praksu. Sada nema bojazni da će nam promaći neki detalj iz ljubavne idile s Karlom Bruni. Francuski mediji će biti tu da nas obaveste.
Zorica Karanović
[objavljeno: 25/01/2008]
