Izvor: B92, 27.Apr.2014, 10:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
24 (ne)obična sata na cirkuski način (FOTO)
Cirkus je ponovo stigao u naš grad. I to kakav cirkus!
Kada su se, pred sam početak nastupa cirkuske trupe „Cirque Eloize“ 26. aprila u Sava centru, čula obaveštenja preko razglasa, publiku je najviše iznenadilo ono koje se odnosilo na savete za ponašanje u slučaju opasnosti. Kada su se, desetak minuta posle početka predstave svetla u dvorani ponovo upalila, nije bilo teško pomisliti da je nešto krenulo po zlu i da bi se valjalo prisetiti onih saveta za slučaj opasnosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
-- Pročitajte i Cirque Eloize: Sa krova sveta do ulica BG-a --
Ali ne, svetla su bila upaljena na kratko samo da bi osvetlila put neverovatnom akrobati na biciklu i njegovom kolegi, koji su protutnjali dvoranom Sava centra. A jedini koji su se te večeri našli u opasnosti su zapravo članovi trupe „Cirque Eloize“, koji se domaćoj publici 26. i 27. aprila predstavljaju komadom „ID“, urbanom, dinamičnom predstavom koja zaista pomera granice ljudskih mogućnosti i tokom nešto manje od dva sata trajanja gledaoce sve vreme drži na ivicama stolica, terajući ih da se pitaju da li je ono što se pred njima dešava zaista moguće.
Ženo Penšo, direktor ove plesno-cirkusantske trupe, smestio je svoje umetnike u urbanu, gradsku sredinu pa ono što publika dobija nikako nije samo „običan cirkus“. Tačnije, u ovom cirkusu ne učestvuju klovnovi, nema životinja, čak ni mađioničara. Zapravo, jedini „mađioničari“ u ovom slučaju su umetnici koji na izvanredan način spajaju savremeni ples i akrobatiku, gimnastiku, žongliranje lopticama, stolicama i ljudskim živcima.
-- Pročitajte i Akrobacije na ulicama Njujorka (FOTO) --
Prvi od dva dela predstave „ID“ donosi svakodnevicu jednog dana u velikom gradu, od sumraka preko svitanja do novih sitnih jutarnjih sati. Tako se nakon uvodne tačke i romantičnog početka večeri uz dvoje plesača koji su lagano i strasno uveli publiku u priču, scena Sava centra u drugoj tački pretvorila u srce grada, mesto gde vladaju zakoni betona i najjačih igrača. A to je svakako bio čovek-pauk, kao se čulo iz publike, izvanredan akrobata koji je uspešno prkosio gravitaciji pentrajući se oko ulične bandere na toliko načina da taman kada pomislite da je to-to, on se vrtoglavo spusti glavom nadole, ostavljajući svega nekoliko centimetara između svoje glave i poda. Citat „Za dlaku šinko“ dobija ovom prilikom sasvim novo značenje.
Potom sledi još jedna romantična igra zavođenja u predzorje, u trenutku kad je najveći deo grada već utonuo u san. Ti minuti doneli su zadivljujuću tački dvoje umetnika koji su ljubavnu igru iskazali koristeći svoja rastegljiva, savitljiva i reklo bi se do bola elastična tela.
Novo jutro donelo je novu energiju sa radnicima na gradilištu i hiljadama loptica koje su skakale po sceni. Barem se činilo da ih je toliko dok su teniske loptice letele brže i veličanstvenije nego na sportskim turnirima. Akrobacije na omiljenom dvotočkašu, biciklu, takođe su držale nerve publike na nišanu, publike koja je sve vreme strepela i pomno pratila cirkusanta kako se na biciklu penje do vrha scenografije, nagradivši ga aplauzom kada se uverila da je na sigurnom.
-- Pročitajte i Ženo Penšo: Jugoslavija je bila moja inspiracija --
Osim zaista posebnih sposobnosti i veština ovih umetnika, sve vreme zadivljuju i savršeno uklopljene scenografija, koja iznova i iznova iznenađuje transformacijom, i odlična muzika koja do tančina odslikava ritam grada i sva lica koja jedna metropola promeni tokom dvadeset četiri sata.
Začuđujuće je i to što nekoliko vidnih grešaka koje su se potkrale umetnicima prilikom izvođenja tačaka zapravo idu njima u prilog. Jer, videvši da je moguće pogrešiti, čak i kod „jednostavnih“ izvedbi poput preskakanja konopca, gledalac je sve vreme ostavljen u neizvesnosti – šta bi bilo ukoliko bi se greška desila pri mnogo opasnijim tačkama.
Posebna igra sa našim živcima i srcima odvijala se u trenutku kada je jedan „srećnik“ iz publike dobio priliku da učestvuje u jednoj od cirkusantskih tačaka. Dok je član trupe obletao oko njega na biciklu, preskakao ga sa svih mogućih strana, pitali smo se da li srećni gledalac leži tako nepomično od straha, da li se onesvestio ili je samo odlično ušao u zadatu ulogu.
Ništa manje nisu bile napete ni scene na trapezu, ali je svakako vrhunac stresnog grickanja noktiju tokom večeri donela tačka u kojoj se cirkusant penje na stolice, slažući ih istovremeno jednu na drugu, nekoliko metara u vis, da bi se potom vrteo na ruci, na vrhu cele krhke skalamerije.
Završnica predstave donosi dinamičnu scenu u kojoj gledalac vrlo teško može da prati šta se dešava na sceni, ko pada a ko preleći scenu i odakle izlaze svi ti umetnici dok scenografija munjevito menja svoje lice pod svetlima reflektora, okupana u vrhunsku animaciju. Kada ispliva iz tog vrtlogu svih nemogućih misija, koje oko teško da može ispratiti, gledaocu samo ostaje da se pita: „A šta sam ja uradio danas, osim izležavanja pre podne i protezanja posle podne?“
.
.
.
.
.
.
.
.
.
