Izvor: SrbijaDanas.com, 30.Jan.2020, 19:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zarazni karcinom hara svetom: ČOVEK GA PROŠIRIO SVOJOM NEPAŽNJOM! (VIDEO)

Ljudska nemarnost.

Jedna neobična pojava primećena je prvo u Tasmaniji, njom je objašnjena misterija jedne bolesti pasa još iz antike, a sad su na redu okeani...

Naučni podatak da su neke vrste raka, odnosno karcinoma prenosive kod nekih životinja, nije posebno stara. Međutim, manje je poznato da je čovek svojim ponašanjem i sve intenzivnijim eksploatisanjem prirode uticao na širenje zaraznih oblika karcinoma među pojedinim vrstama.

Najnovije >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << otkriće o jednom takvom slučaju dramatično je objašnjenje velike grupe naučnika iz Kanade, Argentine, SAD-a, Čilea i Francuske o tome da je čovek poslednjih nekoliko godina direktan krivac za prenošenje jedne vrste karcinoma različitih vrsta dagnji u određenom delu planete.

Naučni članak objavljen u e-Life u uvodnom delu objašnjava da se i u prošlosti znalo da se neke vrste raka mogu prenositi od jedinke do jedinke prvo među psima, a od pre nekoliko godina i među tasmanijskim đavolima, krznatim zverima s Tasmanije. Smatralo se da karcinom ima jednu od isključivo tri sudbine – ili će toliko rasti da će ubiti domaćina, a pritom umreti i sam, ili će ga ubiti imunološki sastav domaćina ili će ga domaćin ubiti tako što će se uspešno izlečiti.

Devedesetih je, međutim, otkrivena čudna situacija na dva mesta na Tasmaniji, a to je da tasmanijski đavoli imaju pravu malu epidemiju karcinoma lica. Ispalo je da se DNK karcinoma ne poklapa sa životinjom, ali se poklapa međusobno kod različitih životinja, što je značilo da su bili skoro kao da su bili klonirani.

Pokazalo se da je reč, jasno, ne o parazitskom obliku života, nego o bujanju podivljalog tkiva, ali ovaj put prouzrokovanog time što bi kancerogena ćelija dospela na kožu tasmanijskog đavola tamo gde ga je već zaraženi tasmanijski đavo ugrizao. Ovo otkriće postaklo je niz istraživanja koja su kulminirala istraživanjem na Kembridžu ovog leta koje je pokazalo da se određeni karcinom kod pasa takođe razvio kao prenosivi pre nekoliko stotina godina u Aziji.

Sledeći korak bilo je širenje tog tumora među psima pre 2000 godina uzduž Puta svile, potom pre 500 godina pojavljivanje u obema Amerikama i na kraju u 19. veku u Australiji i po najizolovanijim ostrvima sveta. Podudarnost s kretanjem čovečanstva je više nego očigledna.

A dagnje? Da se nešto čudno događa naučnici su shvatili kada su otkrili da čileanska dagnja, znači iz Južne Amerike, i obična dagnja iz Europe imaju iste neoplazme, odnosno tumore. I to kako iste... Pre tri godine po prvi je put otkriveno da rak može prelaziti s jedne školjke na drugu, i to tako da ćelije tumora s jedne školjke naprosto otplutaju kroz vodu sve dok je druga školjka ne usisa dok filtrira more u "lovu" na hranjive čestice.

To je bio razlog zašto  je jedan genetičar iz Francuske uspeo objasniti inače neobjašnjivu situaciju da mu povremeno tu i tamo neka plava dagnja iz Francuske, kad joj analizira DNK, pokaže kao da pripada drugoj vrsti. DNK rezultati su bili kao da je reč o nekakvom hibridu između plave dagnje i zalivske dagnje. Problem je jedino bio u tome što zalivskih dagnji nema na atlantskoj obali Francuske, nego samo na Pacifiku.

Nakon toga, na pamet mu je pala mogućnost da je reč o karcinomu. Usledile su godine istraživanja uz pomoć niza kolega sa skoro svih kontinenata te su najzad otkrili o čemu je reč. Ispalo je da je promenjena DNK slika ponekih plavih dagnji iz Francuske bila posledica prisutnosti ćelija karcinoma koji je bio vrlo sličan zaljivskoj dagnji s pacifičke obale Kanade. U međuvremenu su njegove kolege otkrile da se nešto vrlo neobično događa dagnjama na atlantskoj obali Argentine i na pacifičkoj obali Čilea.

Bila je reč o čileanskim plavim dagnjama, stotinama kilometara udaljenima od plavih dagnji iz Francuske, samim tim praktično da je nemoguće da budu zaražene istim karcinomom zato što ih razdvajaju morske struje oko ekvatora. A karcinom je bio identičan. Ne samo to, nego je zahvatio čak 13 posto dagnji po Argentini i po Čileu.

Jedino logično objašnjenje bilo je da su brodovi ti pomoću kojih su dagnje iz jednog mora putovale u druga, a s njima zajedno vremenom i karcinom koji se u novim morima dalje širio među dagnjama koje je otpuštao u more.

Zagonetka je, međutim, ostalo to da je karcinom između dagnji u Francuskoj i onima u Južnoj Americi, i to s obe okeanske obale, identičan, dok onaj između zalivske dagnje na pacifičkoj obali Kanade i onaj iz plavih dagnji u Francuskoj, nije bio identičan, nego samo donekle sličan. Teza je da je sve počelo kod zalivskih dagnji negde na Pacifiku, da se razvio karcinom koji se nastavio širiti, a naučnici su ga nazvali BTN1.

Vremenom se BTN1 transformisao u još jednu DNK liniju, imenovanu sada kao BTN2. Ta druga linija bila je ona koja je pomoću brodova otputovala do Europe, da bi u međuvremenu zalivske dagnje iz Tihog okeana uz obalu Kanade razvile otpornost na BTN2 i iskorenile ga. Kod njih je tako ostao samo onaj prvi tip karcinoma, a svetom se nastavio širiti drugi tip.

Te tri vrste dagnji trenutno su jedine za koje je poznato da su počele da podležu toj karcinomskoj pošasti. Što se tiče Mediterana i posebno Jadrana, obična dagnja i mediteranska dagnja u izveštaju se apsolutno ne spominju kao, trenutno,  na bilo koji način problematične.

Nastavak na SrbijaDanas.com...